О ДОСАДАШЊЕМ РАДУ И ЗАДАЦИМА ЗАДУЖБИНЕ
ВЛАДЕТЕ ЈЕРОТИЋА

Од нашег првог сусрета, раних деведесетих година, у порти манастира Сопоћани, до последњих касних летњих дана, у београдској болници на Бежаниској Коси, од случајног познанства у оквиру летње духовне академије, до готово синовљевске посвећености, Владета Јеротић је својом посебношћу преокупирао моје мисли и ангажовао моје скромне снаге на својој јединственој мисији – обожити, сложити и умножити напаћени српских народ.

Наиме, Владета Јеротић је ту своју јединствену мисију остваривао у два вида – својом говорном речју, усмереном увек посвећеној публици, којој се, једноставним начином, обраћао саветима, молбама, мишљењима о најзначајнијим питањима опстанка али и духовног одржања данашњег Српства, као и својом писаном речју, која је дубином али и ширином у области филозофије, религије, психологије, методама науке и популарне науке подупирала његову животну преокупацију.

У том његовом животном послу, готово три деценије, имао сам ту могућност, коју ми је Владета Јеротић доделио, да могу да га пратим и обављам свој део посла који ми је он наменио. У том духу је 2007. године, на Видовдан, заснована и Задужбина Владете Јеротића. Њени циљеви били су јасни и онда, као и данас: омогућавати да се остварује мисија Владете Јеротића.

Тако се током 11 година за Јеротићевог активног бављења у оквиру Задужбине остварио значајни број њених активности. Већином су биле везане за писани и усмено обраћање Владете Јеротића, што је подразумевало органзовање бројних предавања широм Србије, Црне Горе, Македоније, од најмањих варошица до студентских амфитеатара.

Нове могућности које су пружиле друштвене мреже у области информисања о догађањима везаним за рад Задужбине, учиниле су да је посебно млађа популација била правовремено обавештена о предавањима Владете Јеротића. Све то је проузроковало изузетно интересовање за благу, али опомињућу реч почившег академика, па смо, као Задужбина, односно организатори дешавања, били суочени са жељама стотине младих да присуствују предавањима, што је све захтевало додатно ангажовање, али изазивало изузетну радост у међусобном сусрету и размени мишљења. Чувена су током ових последњих година постала Јеротићева предавања на београдским факултетима, као и нишким и новосадским, гостовање у нишком Народном позоришту, посете Крагујевцу, Чачку, Краљеву... Посебно је било омиљено, у организацији Задужбине, а на њеном штанду, Јеротићево дружење са читаоцима у оквиру београдског међународног сајма књига.

Врло је дирљив био сваки од тих сусрета, који је протицао у кратким разговорима, када би се омиљеном професору читалац обраћао са питањем чијим одговором је очекивао да разреши своје дилеме, а овај би га, некад и благо прекоравајући, охрабривао.

Свему овоме, основ су биле Јеротићеве књиге, које је Задужбина издавала током година у различитим видовима – као прва издања, као изабрана дела, као кола у успостављеним Сабраним делима. Током једанаест година рада Задужбине штампано је, тако, тридесетак нових Јеротићевих наслова, као и Изабрана дела у раскошном повезу, али и поновљено Прво коло Сабраних дела у шеснаест књига које обухвата дела из области религије. Наравно, уз нова, штампана су, као појединачна, и већ објављена издања, која је читалачка публика тражила. Такође се Задужбина јавила и као издавач појединих књига које је препоручио Владета Јеротић.

Ради доступности књига, на чему је Јеротић посебно инсистирао, ангажовањем младих сарадника, успостављена је веза и сарадња са најзначајнијим и највећим српским, црногорским и македонским књижарским мрежама, чиме је олакшан пут до књиге жељним поштоваоцима дела угледног академика. Треба, такође, рећи да је Задужбина имала нешто слабију сарадњу са библиотечком мрежом, што је у последње време побољшано.

Међутим, сада су пред Задужбином нешто посебнији задаци који се морају испунити у новим условима. Наравно, они су планирани, односно наведени у Статуту Задужбине, а годинама и разрађивани у разговору са оснивачем, Владетом Јеротићем. У питању је, наиме, сређивање оставштине, која је богата, комплексна и бројна. Међу великим бројем рукописа, и на више језика, три су од самог аутора припремљена за штампу – Јеротићев дневник, књига Јеротићевих снова и његова преписка. Сем тога, у оставштини постоји велики број, у различитим облицима – као свеске, блокови, волантни листови, рукописа, које је нужно, уз значајно стручно искуство, класификовати, пописати, па и прочитати.

Сем овога, обавеза је Задужбине да састави потпуну библиографију Јеротићевих књига и студија, посао који је, због бројности радова и њиховој широкој разноврсности, тежак и мукотрпан, али остварив. У оставштни Владете Јеротића се, такође, налази значајан број књига, које треба пописати, од оних које је он издвајао као утицајне на његов рад, до оних које је добијао и о којима је остављао и своје писано мишљење сачувано у рукописним листовима уметнутим у саме књиге.

Јеротићева оставштина обилује и изузетном музичком збирком плоча класичне музике, изабраним сликама, фото-албумима... Не треба занемарити ни академикове бројне награде и одликовања, чији детаљнији попис, такође, треба урадити.

Уз све ово, задатак Задужбине је, и надаље, штампање, у различитимм издањима, Јеротићевих дела, чак и у приређеним издањима. Пример би било овогодишње издање његових студија у српској књижевности, у три тома, на преко 1000 страница, названо, симболично, Од Саве (Немањића) до Павла (почившег патријарха српског), које представља својеврсну историју српске књижевности. Бројни су, како се види, задаци и обавезе које нам је, мени и сарадницима Задужбине оставио оснивач. Ја и надаље радим на испуњењу обећања датог драгом професору.

Ненад Арсић, 2019.год