О Књигама
Дело Владете Јеротића се условно, а оквирно, може поделити на радове из области религије, медицине и књижевности. Из тог разлога, врло је тешко да се на једном месту а компетентно говори о Јеротићевом целокупном опусу, па ће надаље бити дат тек преглед са кратким приказом његових досадашњих најзначајнијих књига.
У оквиру области религиозне есејистике и филозофских написа, Повратак оцима је кључна књига јер означава новину коју целокупно Јеротићево дело доноси а то је почетак повратка учења хришћанских отаца у савремени српски духовни и интелектуални живот. Уз уводно слово почившег патријарха српског г. Павла и предговор митрополита Порфирија, ову књигу сачињавају три појединачна Јеротићева наслова: Учење св. Јована Лествичника и наше вредме, Учење св. Исака Сирина и наше време и Св. Марка Подвижника и наше време.
Хришћанство и психолошки проблеми човека је Јеротићев уџбеник за студенте Богословског факултета у Београду, у оквиру предмета Пастирка (пасторална) психологија и медицина. Рађена промишљено и студиозно, ова студија, давно је превазишла своју основну, и важну намену, као што су и Јеротићева дводеценијска предавања на истом факултету била посећивана и од бројних младих боготражитеља. Књига је допуњена „Азбучником важнијих појмова", лепим уводом у Јеротићев новоуспостављени и већ доказани систем схватања појмова.
Оригинални, али и кључни, Јеротићев став, који и надаље изазива разнолико реаговање савременика, интегрално је исказан у књизи Индивидуација и (или) обожење. У питању је, наиме, суштина Јеротићевог теолошко-филозофског става да постоји извесни паралелизам између хришћанског процеса обожења и Јунговог процеса индивидуације.
Библијску реч из Јеванђеља по Матеју: „Будите мудри као змије а безазлени као голубови”, Јеротић у својој књизи Мудри као змије, безазлени као голубови тумачи преносећи речи патријарха Павла: „... развијајте своје умне способности све више, под условом да паралелно у себи развијате доброту. Но ум је хладан, а доброта топла, али слепа. Стога су нам потребни и ум и доброта, да једно другом држи равнотежу, да ум не пређе у злоћу, а доброта не пређе у глупост”.
У предговору своје књиге Приближавање Богу Јеротић наводи да је то дело „настављање... вишегодишњих размишљања и доживљавања у тражењу и откривању воље за смислом, коју сматрам, заједно са бечким психијатром и философом Виктором Франклом, основним покретачем сваке људске делатности”, чиме даје заједничку основу бројним текстовима који је чине. Издвојмо следеће: „Неуспеле комуникације међу људима”, „Кривица, осећање кривице и грех”, „Здраво и болесно у религиозном доживљају”, „Рат и православље”.
Најбољи преглед Јеротићевог целокупног рада подељеног у поглавља: „Психологија, психотерапија”, „Богословље (теологија)”, „Између психологије и богословља”, „Хришћанство”, „Срби, српски народ” и „Антропологија” дат је у књизи 120 питања и 120 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе, која је истовремено резултат одабира најинтересантнијих постављених питања и савремених (а не тадашњих) Јеротићевих одговора на њих. Наиме, деценијама одговарајући на бројна питања на трибинама широм наших крајева, Јеротић је разрешавао многе личне, болне и презначајне преокупације својих верних читаоца. Ову књигу сачињавају два првобитно појединачна наслова 50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе и Нових 50 питања и 50 одговора из хришћанске психотерапеутске праксе која су допуњена додатним питањиам у овом издању.
Књига Новосадски разговори садржи питања и одговоре која су академику Јеротићу постављена на предавањима промоцијама и трибинама организованим у Новом Саду на којима је гостовао претходних година. Питања на која Јеротић у овој књизи даје своје свевременске одговоре су подељена у области: „Хришћанство”, „Психологија”, „Мушкарац и жена”, „Породица, васпитање”, „Између психологије и богословља”! „Антропологија”.
Јеротићево размишљање на тему Како замишљам да бих разговарао са владиком Николајем Велимировићем данас, основни је текст у књизи Духовни разговори, али, временом, како се гасе духовници по нашим манастирима, ово би била и јединствена прилика да савремени, посебно млађи хришћанин, чује и аутентичну реч оца Тадеја, оца Јустина Дечанског и Савиначког, оца Јулијана, игумана Студенице, митрополита Антонија Блума...
На велику личност Николаја Велимировића Јеротић се поново враћа у свом делу Вера и нација. Поред теме о сложеној и противречној личности Николаја Велимировића, Јеротић се бави и следећим питањима: „Да ли постоји зрелост народа?”, „О верском Фундаментализму данас”, „Православље и запад”...
Епископ Иринеј Бачки у предговору Јеротићевој књизи Психолошко и религиозно биће човека, што представља и најбољу препоруку за ово дело, каже: „Драги читаоче, у твојим рукама се налази несвакидашња, драгоцена књига, из пера научника који и сам, у броју наших признатих и угледних стваралаца, представља ретку и необичну појаву...”.
Објављујући зборник текстова „првенствено осмишљених нашом православном вером” Јеротић у кратком предговору поручује: „С молитвом у срцу обраћам се Богу да Његов благослов почива над овом књигом: прислонио сам се наслову Само дела љубави остају, у дубоком хришћанском уверењу, и доживљајном и сазнајном, да је заиста тако и са ове и са оне стране...”
У Јеротићевим делима из области религије налазимо и књигу Божанска и људска мудрост у Давидовим псалмима. Тумачећи Давидове псалме, Владета Јеротић је у традицији оваквог начина комуницирања са Светим писмом у европској литератури али је и у складу са најбољим сопственим настојањима да данашњем читаоцу приближи вечну важност и савременост и ове хришћанске ризнице мудрости.
Књига Претече хришћанства представља јединство издање двају Јеротићевих појединачних наслова: Лао Це-начела Таоа и Будизам и хришћанство. Јеротић овде износи своју тезу о вези старих религија са хришћанством, исказујући изузетно познавање ових учења.
Један од извора за тумачење заснованости Јеротићеве посебне религиозно-филозофске мисли је књига Савременост руске религиозне филозофије, Она такође представља сажет и основни водич кроз ову многима интересантну али недовољно познату област. У књизи су заступљена учења следећих знаменитих руских мислилаца: Владимира Соловјова, Фјодора М. Достојевског, Николаја Берђајева, Василија Розанова, Дмитрија Мерешковског, Павла Евдокимова.
Књига Старо и ново у хришћанству је, међутим, на одређени начин, запостављена у савременој рецепцији Јеротићевог стваралаштва, иако пружа подробне одговоре на данашња честа питања: Хришћанска вера и реинкарнација, Магија и хришћанство, Паганство и хришћанство...
Један нови, личнији, дневнички рукопис Владете Јеротића имамо прилику да упознамо у књизи Старе и нове мрвице из православних манастира. Ови записи су настали на путовањима и посетама манастирима које је Јеротић, са затим и у последњим двема деценијама прошлог века.
Превод библијске књиге Премудрости Соломонове, који је начинио митрополит Амфилохије Радовић, својим тумачењима обогатио је Владета Јеротић, прикључујући свој актуелни текст „Човек и његов кушач”.
„Пренесем ли верно објективне податке о појединим животним манифестацијама, од бескичмењака до сисара и човека, онако како су признати светски научници ове животне феномене изнели, учинило ми се да ће то за пажљиве читаоце можда бити довољно да заузму одређенији став у вековној расправи о пореклу живота на Земљи, расправи коју су водили и још је данас, не мање успламтело него некада, воде материјалистички орпедељени еволуционисти са спиритуално опредељеним мислиоцима”, наводи Јеротић у предговору својој књизи Недремано Божије око у чудима природе.
У својој студији Деспот Ђурађ Бранковић - његово и наше време Јеротић се свесрдно залаже за поновно вредновање улоге знаменитог српског владара у нашој националној историји али и за његову значајну позицију у оквиру Православне српске цркве, недвосмислено се одређујући као поборник настојања за његову канонизацију. Ова студија и велики низ огледа и есеја чине Јеротићеву књигу Србија и Срби између изазова и одговора.
У област популарне медицине сврстава се вероватно најпопуларнија књига академика Јеротића Човек и његов идентитет, која садржи одговоре и на питања: „Шта стварно значи бити зрела личност?”, „Избор партнера, случајност или законитост?”, „Инфаркт и психа", „Психоанализа и јога”, а подељена је у поглавља „Психолошко-психијатријски проблеми данас”, „Љубав и сексуалност”, „Телесне болести и психа” и „Источни-западни ветар”. Актуелност ових тема и питања која је Владета Јеротић постављао сам себи пре четири деценије доказују бројна поновљена издања.
У књизи Мистичка стања, визије и болести Владета Јеротић разоткрива нека од важних питања ове области, као што су суштинска објашњења визија, екстаза, транса преобраћења (конверзије), али и упућује на могућност објашњења визија и мистичких стања, на везе између визија и дроге, на плодотворност односа стваралаштва и мистике У последњем поглављу аутор се бави депресијама, психопатијама и епилепсијом.
Књига Неуроза као изазов представља Јеротићев креативни дуг учитељима, Владимиру Вујићу и Владиславу Клајну, чијим сенима је и посвећена. Сачињавају је следећа поглавља: „Теорија и пракса психотерапије”, „Примена психотерапеутских учења на свакодневни живот”, „Велики лекари психотерапеути”. Последње поглавље се бави односом Фројда и Јунга.
Далеке 1981. на Коларчевом универзитету Јеротић је одржао предавања која представљају основ књиге Неуротичне појаве нашег времена. Шест Јеротићевих тадашњих предавања била су изречена на теме: „Патологија духа времена”, „Породичне неурозе”, „Неурозебрачних парова”, „Сексуалне неурозе”, „Неурозе органа и психосоматске болести” и „Неурозе услед одвајања”. Тим предавањима, која нису изгубила на актуелности, придодато је пет текстова, одређене психолошко-хришћанске тематике. Такође, књига Личност наркомана састоји се из две раније објављене Јеротићеве студије: „Дрога у разним културама” и „Личност младог наркомана”. У првој студији аутор доказује да су у старим цивилизацијама познавали употребу разноврсних опојних средстава, али да су она примењивана у уском кругу, контролисано и са одређеном сврхом. Изум новијих времена је данашња (зло)употреба дрога, за коју аутор има разумевања, пошто сматра да је дух савременог доба - наркомански, али нема оправдања - јер доказује да је ствар избора личности којим ће путем у том времену кренути.
Психотерапија и религија крунско је дело сигурно најзначајнијег савременог српског световног религиозног филозофа. Дело Психотерапија и религија је избор кључних чланака које је академик Јеротић написао током последње деценије свог најплоднијег рада у овој области: „Потреба и значај религије за човека”, „Психолошка и теолошка одређења човека као задатак пастирске психологије”, „Психијатрија/психотерапија и религиjа , „Етичке дилеме и одговорности психотерапеута”, „Психоанализа и религија”, „Фројд и Јунг - анализа односа личности”, „Архетипови у детињству”, „Психотерапеут и његова сенка”, „Психотерапеут-пацијент”, „Здраво и болесно у религиозном доживљају”, „О Вређањима, опраштању и забораву”, „Спасење и излечење”, „Какву подршку психосоматским болесницима може да пружи религија као психотерапија”, „Снови у Јунговом и хришћанском схватању”, „Правила светог Григорија Ниског са гледишта савремене динамичке психологије”.
Обимна књига Психодинамика и психотерапија науроза двојице аутора, иначе врхунских стручњака, Владете Јеротића и Милана Поповића, представља последњих деценија уџбеничку литературу за ову област.
У књизи Јунг између истока и запада дело и личност једног од тројице најзначајнијих психијатара XX века, Карла Густава Јунга, за кога често наводи да је извршио значајан утицај и на његов рад, Владета Јеротић анализира и представља у поглављима: „Јунг у савременом свету”, „Јунг и парапсихологија”, „Јунг и алхемија”, „Јунгов појам синхроницитета”, „Учење о симболима код Фројда и Јунга”, „Архетипови у детињству”, „Јунг и појам зла”, „Јунг и западно хришћанство”, и „Јунг и православље”.
Дванаест чланака књиге Између ауторитета и слободе Јеротић је објавио у књижевним часописима и новинама у периоду од 1968. до 1979. Читани данас, у односу на податак о њиховом настанку, још једном сведоче не само интелектуалну смелост њиховог аутора него и његово доказано визионарство. Текстови су подељени у три целине: „Човек данас”, „Индивидуа и друштво” и „С оне стране психијатрије”.
У књизи Психоанализа и култура, Јеротић, на самим почецима свога рада, разматра основна питања односа психоанализе и мита, психоанализе и религије, психоанализе и парапсихологије, психоанализе и културне антропологије, као и психоанализе и стварања.
Зачетак рада на патографским студијама Владете Јеротића представља књига Болест и стварање. Свестан, да се не само дело него и уметници лично опиру оваквом аналитичком приступу уметничкој творевини, Јеротић и упркос томе, користећи заметна знања из психоаналитичких студија, посебно Карла Густава Јунга, без узмицања и као први у нашој књижевној есејистици, наступа у анализи дела Франца Кафке, Хермана Хесеа, Ежена Јонеска...
Што се књига из области књижевности тиче, Владета Јеротић је поводом поновног објављивања првог тома књиге Дарови наших рођака, написао: „Имао сам тада (1984) шездесет година, а то је био тек почетак мога темељног бављења српском прошлошћу, оном књижевном најпре, а потом - у Другој и у Трећој књизи - и националном, односно верском прошлошћу.
Да ли је то било онда ненадокнадиво закашњење или прави час моје душевно-духовне зрелости за почетак бављења једним оваквим одговорним радом?”. У другом тому књиге психолошких огледа из домаће књижевности Дарови наших рођака Владете Јеротића, разматрана су дела Вука Караџића, Проте Матије Ненадовића, Доситеја Обрадовића, Његоша, Лазе Костића, Борисава Станковића, Момчила Настасијевића и Љубомира Симовића.
Трећа књига Дарова наших рођака за тему има дела архиепископа Данила II, Стефана Лазаревића, Вука Караџића, Радоја Домановића, Ива Андрића, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, Миодрага Павловића, Стевана Раичковића, Милорада Павића, Драгана Колунџије, Вука Крњевића, Србољуба Митића, а дат је и психолошки портрет Николе Тесле.
Четврта књига Јеротићевих патографских студија се поново враћа делима Петра Петровића Његоша и Миодрага Павловића, а чак три студије су посвећене стваралаштву Исидоре Секулић. Јеротић такође пише и о књигама Дејана Медаковића, Ивана Лалића, Слободана Ракитића...
У октобру 2013. године објављена је и пета књига Дарова наших рођака у којој академик Јеротић наставља са психолошким студијама дела Исидоре Секулић, Десанке Максимовић, Милорада Павића, Милутина Бојића и многих других. Делима страних писаца и филозофа Јеротић се бавио у својој књизи Путовања у оба смера, пишући о Епу о Гилгамешу, Шекспировом Ричарду III, O Новалисовом, Рилкеовом и Кафкином стваралаштву, као и о једном, по ауторовом сведочењу, најзначајнијем ауторитету, у литерарном али и у религиозно-философском смислу, европске цивилизације, Фјодору Михајловићу Достојевском.
Писац преко осамдесет текстова о делима педесетак писаца, Владета Јеротић, псоветио је знаменитом српском песнику монографија под насловом Милан Ракић и религија коју чине поглавља: „Милан ракић - личност”, „Стваралаштво Милана Ракића” и „Милан Ракић и религија”, да би, на крају, анализирао осам Ракићевих песама које је препознао као религиозне.
„У људском свету одговори су промењиви и пролазни; вечна су питања, једино она уливају поуздање у људски род - тој мудрости Старих приклони се овде Владета Јеротић, сучавајући се, тако, још једанпут, по стоти пут, са загонетком која већ деценијама искрсава пред њега чим се упита о вредностима у смислу човековог постојања на земљи, о људској вољи за стварањем и за вером, о могућим путевима индивидуалног самоостваривања и преумљења бића” наводи у предговору Јеротићевој књизи Одшкринута врата - Миодраг Павловић Јован Делић.
Књига Психолошка тумачења Вукових пословица најављена је предговором у којем, између осталог, стоји: „Дубока Јеротићева религиозна и хуманистичка духовност, не мање него његова разбокорена интелектуалност, нашла је своје ново а тренутно уточиште у жељеном извору чисте народне мудрости. Та потрага за дијалошким изазовом, у вишедеценијској муци (или бици) ка коначном а вечно недостижном хришћанском идеалу, „открила” је жељно давно „откривене” Вукове пословице. Да ли и разоткривене?”
Добро памти, а зло заборављај - суштински се наставља на књигу Психолошка тумачења Вукових пословица. Поред анализе Вукових, Јеротић се у овој књизи бави и анализом руских народних пословица, уочавајући сличности и разлике у култури двају сродних народа.
Драгоцена сведочења Владете Јеротића о сусретима са знаменитим савременицима Исидором Секулић, Милошем Црњанским, Миланом Кашанином, Рашком Димитријевићем, Михајлом Лалићем, Добрицом Косићем, Рељом Катићем, Војином Матићем, Ксенијом Атанасијевић и патријархом Павлом, изнета су у књизи коју је аутор назвао Посете, одломци, дајући, тако, на знање да се у његовим белешкама налазе и бројна друга значајна сећања на најугледније Србе нашег доба.
Књига под насловом Сећања, чине Јеротићеви сусрети и разговори са: Љубицом Марић, Енриком Јосифом, Светомиром Настасијевићем, Светозаром Светом Вркићем, Максом Еренрајхом, Живорадом Васиће, Хугом Клајном, Миодрагом Поповићем, Тарасом Кермаунером, Мешом Селимовиће, Добрицом Ћосићем.
Деценијама је Јеротић, конкретно у периоду од 1967. до 2002. године, својим краћим текстовима пратио појаву нових књига, домаћих и страних, из области филозофије, религије и књижевности. Извор таквих приказа и препорука, подељем у два поглавља: „Домаће врело” и „Страна ризница”, сврстан је у књизи Прикази, препоруке представљајући својеврсни културно-историјски сажетак значајних догађања друге половине двадесетог века на тероторији тадапње Југоалсвије.
Пишући и стручне текстове и есејистичке прилоге, Јеротић је умногоме изградио свој лични литерарни стил, који му је омогућио и да своја интимнија сећања уобличи у вид аутобиографске прозе. Најчешће су такви текстови настајали поводом бројних путовања, у виду путописних бележака.
Тако Јеротић у предговору књизи својих путних бележака, Европа и Европљани. Записи са путовања, после опаске да се са неким од својих тадашњих а изложених мисли и ставова данас не слаже, са другима би радо повео дијалог а трећима остаје привржен - задаје читаоцу задатак: „Нека је мало и напора код читаоца ових мојих Записа — да пронађе шта у понуђеном тексту, од пре тридесет, двадесет и десет година, припада првој, другој или трећој категорији мишљења или веровања које сам овде изложио”.
У уводној речи издања Путовања, записи, сећања 1951-2001, Владета Јеротић, наглашава да је ова његова књига првенствено аутобиографског карактера и да је то њена основна карактеристика. Она чини преписе из његовог дневника, и самим тим илуструје пут упознавања самога себе што је и мисао и захтев који Јеротић врло често упућује својим читаоцима и слушатељима.
Три књиге разговора Владете Јеротића са угледним публицистом Милошем Јевтићем (Постојбина душе, Одбрана живота и Адресе времена), сврстане под заједнички наслов Постојаности Владете Јеротића, драгоцено су сведочанство живе речи једног од најумнијих наших савременика.
Човек - највећа загонетка је лични одабир интервјуа академика Владете Јеротића, објављених у периоду од 1986. од 2009. године, у књизи. Интервјуи су сврстани по насловима „Човек од страха”, „Човек и његов идентитет”, „Ратоборнији смо од предака”, „Три бића у човеку”, „Спој науке и религије је могућ”, „Значај психосоматске медицине”, „Исправљамо неслогу”, „Јубилеји”, „Човек - највећа загонетка”, „Прошлост у савременом духу”, „Срце очишћено од греха”, „Бог је у мрављој киселини и у Баховој музици”, „Душа и тело стари, а дух никада”, „Свети Дух 'дише где хоће'”, „Питања једног психолога Владети Јеротићу”, „Наука и религија су комплементарне”, „Ако нема Бога све је дозвољено”, „О читању”, „Вера и нација”.
Водећи стални дијалог са својим савременицима, али и са литерарним сапутницима, Јеротић је устројио више књига које представљају, иако у различитим студијама, сублимат његових интересовања, преокупација и разрешења појединачних питања. Покушај разрешења питања са којима се суочава савремени човек објављена су, на тај начин, у зборницима текстова Изазови хришћанству у 21. веку и Препознати Христа.
У књизи Узгредна размишљања Јеротић је своје текстове поделио у неколико поглавља: „Духовне теме” (Хришћанство и мисионарство, Постоји ли чистилиште?...), „Забележено у 2007”, „Забележено у 2008”, „Из данашње еротско-сексуалне праксе” (Како мушкарац гледа (види) жену? Да ли мемоја девојка воли? Како муж и жена упропасте свој брак?...) а дао је и неколико приказа књига које су га занимале.
Јеротићева књига Са Богом, мимо Бога, око Бога је подељена на пет тематских целима, од којих друга носи зазив „Апостолске посланице”, трећа „Вукве посланице о Богу”, Четврта „О усавршавању човека”, док су прва и последња, вољом аутора, остале без наслова.
Први део обилује психолошко-религиозним темама, од којих се истичу „Зашто човек постаје зао?”, „Да ли су деца крива за грехе родитеља”, „Божија воља - човекова воља”.
У другом делу академик Јеротић појашњава поуке из посланице Римљанима апостола Павла и Прве Јованове посланице, од којих издвајамо „Љубљени, сада смо деца Божија и још се не откри шта ћемо бити (Прва Јованова посланица, 3, 2”).
Трећи део, „Вукове посланице о Богу”, обухвата шест Вукових пословица теолошке тематике, чиме се наставља Јеротићево тумачење српских пословица у раније објављеним књигама.
Четврти Део чине четири популарне теме преузете са предавања Владете Јеротића, од којих се истичу „Човек - путник” и „Вера и утопија”. У последњој, петој целини, заступљене су четири теме од којих се највише издваја „Поруке патријарха српског Павла и покушај тумачења”.
Књига Хришћанство и ислам, објављена 2016. године, представља изузетно дело у Јеротићевом обимном и разноликом опусу, а плод је његових вишедеценијских настојања да на помирљив начин третира однос, везе и могућност помирења ове две религије. Јеротић је кренуо, и овог пута, од основа – потражио је сродна места у двема светим књигама, Библији и Курану, и, изненадивши нас пријатно, показао колико смо слични и колико нам мало треба, иако данас у савременој глобалној ситуацији то изгледа неостварљиво, да у миру наставимо живот широм светских предела.
Тротомну својеврсну историју српске књижевности свог оснивача, под насловом Од Саве до Павла, Задужбина је објавила 2018. године. Ово обимно дело обухвата Јеротићеве текстове о педесеторици српских писаца, у историјском следу од Саве Немањића до Патријарха Павла, обезбедивши свом аутору, на овај начин трајно место међу ретким савременим историчарима српске књижевности који су се осмелили да нашу литерарану баштину сагледају у целини. Владета Јеротић се, наиме, готово четири деценије бавио темама и објављивао своје радове из области науке о књижевности, састављајући такозване патографске студије о српским писцима. Тај временски дуг период, резултирао је знатним бројем студија о животу и делу најзначајнијих српских писаца.
Јеротића се, при томе, није ограничавао на одређене периоде у српској књижевности, већ је само следио свој начин доживљаја литерарних текстова, који је био условљен његовим медицинским и религиозним образовањем. Интересовања В. Јеротића била су широка и обухватна, тако да су њега занимале и личности и дела писаца из периода средњевековне српске књижевности, Растка Немањића, пре свих, затим старог српског биографа, архиепископа Данила II, а бавио се житјем Петра Коришког, као и делом Слово љубве Стефана Лазаревића и Јањичаревим успоменама Константина Михајловића из Островице. Затим у овом зборнику следе текстови о двојици стубова савремене српске културе, Доситеју Обрадовићу и Вуку Стефановићу Караџићу, а онда и радови о писцима српског романтизма и реализма: Петру Петровићу Његошу, Лази Костићу, Јовану Стерији Поповићу, Радоју Домановићу, Драгутину Илићу, да би у својим промишљањима о српским писцима и њиховом делу Јеротић стигао до новијих времена и Пере Тодоровића, Боре Станковића, Јована Дучића, Симе Пандуровића, Милутина Бојића, Владислава Петковића Диса, Момчила Настасијевића, Ксеније Атанасијевић. Највећи део своје пажње, Јеротић је, ипак, посветио својим савременицима, па следе текстови о делу Николаја Велимировића, Исидоре Секулић, Милоша Црњанског, Десанке Максимовић, Ива Андрића, Милана Кашанина, Јустина Поповића, Меше Селимовића, Михајла Лалића, Добрице Ћосића, Дејана Медаковића, Драгослава Михајловића, Милорада Павића, Стевана Раичковића, Ивана Лалића, Љубе Симовића, Србољуба Митића, Вука Крњевића, Драгана Колунџије, Слободана Ракетића, патријарха српског Павла... Готово целе књиге, из више студија о више дела, Јеротић је посветио Милану Ракићу и Миодрагу Павловићу.
Овакав зборник студија који има поредак својеврсне историје српске књижевности, по мишљењу приређивача, значајан је допринос савременој српској култури. То, с једне стране, због очигледног одсуства књижевноисторијских прегледа и приручника у савременој српској науци о књижевности, а с друге услед специфичног иновативног погледа Владета Јеротић на целокупну српску књижевност, а који даље упућује и на нове начине њеног тумачења.
Према вољи свог оснивача, Задужбина Владете Јеротића је током пролећа 2019. објавила Дневник 1938-1945. Владете Јеротића, који прати његове ране, младалачке године у ратном Београду.
Како и сам пише у уводном тексту, Владета Јеротић је своје дневничке белешке почео да води од своје 14. године, па све до пролећа 1945. Јеротићу је овакав начин суочавања са самим собом, током различитих фаза живота, изузетно пријао. То је уочљиво не само из повремених записа из дечачког и младалачког периода, у којима о свом дневнику говори као о најзначајнијем савезнику у та, за њега лично, бурна времена, већ и из чињенице да се оваквог начина изношења свог мишљења није одрекао ни током читавог живота.
Овај дневник, како се наводи у поговору Ирене Арсић, Јеротић је и сам приредио за штампу, наменивши га за објављивање постхумно. Међутим, баш то приређивање је умногоме нарушило аутентичност записа, начинивши од класичних дневничких бележака дневничко-мемоарску грађу. Очито је, наиме, да је поједине догађаје Јеротић формулисао према аутентичним записама, али са знањима и амбицијама зрелог човека. Тиме не губимо нит његовог сазревања нити узбудљивост ауторових промена и тражења смисла и путева, али нам ипак недостаје искрена реч једне врло младе, самосвесне и бунтовне личности. Срећом, у појединим периодима сачувана је и аутентична реч младог Јеротића.
Међутим, и поред овога, намеће нам се закључак да читајући Дневник Владете Јеротића, можемо уживати у процесу сазревања једног од најзначајнијих српских интелектуалаца на прелазу векова и сигурно нашег најзначајнијег мислиоца и „учитеља нације“, који је добробит српског народа, чега је био свестан и у својим младим годинама, ставио себи као животни циљ. Остварењу тога циља, на нашу велику срећу, сведоци смо и привилеговани савременици.
Едиција „Јеротић о...“
Владета Јеротић је био врло посвећен својој мисији преобраћења српског сваременог човека, враћања традицији и упућивања на прави пут. Врло често је своје теме прилогођавао ситауацији тако да када је састваљао своје књиге, то је био годишњи биланс тема са његових предавања. Самим тим књиге су биле тематски разнородне. Циљ едиције „Јеротић о...“ је да те бројне текстове усагласи према њиховим темама и да на тај начин омогући ефикаснији продор мисли Владете Јеротића у читалачку свест.
Ова едиција, до сада, обухвата следеће наслове:
Изазови и одговори – у предговору ове књиге Јеротић наводи "У току дугог времена читања вредних књига, осећао сам се збиља непрестано изазван од њихових занимљивих аутора. Нешто дубоко у мени, тражило је одговор. Колико су моји одговори на ове изазове само субјективни, а колико, бар делимично и објективни, у коме случају могу можда и да помогну по неком пажљивом читаоцу да унапреди сопствену индивидуацију и/или обожење - није на мени да проценим. Биће довољно ако се међу читаоцима ове књиге нађе по неки који ће у мислима овде предоченим открити нешто ново и драгоцено за сопствени развој интелекта и емоција".
Снови - Дневник снова Јеротић је водио, са променљивим интересовањем, у дугом периоду од 1953, односно своје 29-те године, до 2018, односно своје 94-те године. Ови записи су временом добили свој устаљени ред и облик, што је само доказ да је аутору, односно сневачу, било врло битно да их искаже у форми која може да буде не само анализирана и тумачена од стручњака, него и тако упућена читаоцима.
И сада две године по његовом физичком одсуству, ти записи, са тумачењем двојице познавалаца рада, али и пријатеља драгог Професора, Жарком Требјешанином и Бојаном Јовановићем, пружају се на увид његовим верним читаоцима.
Такав начин, као и сам чин објављивања, тестаментарна је жеља Владете Јеротића, коју, као и остале испуњава његова Задужбина.
О тајни - Нема краја тајни у науци. Откријете једну, одмах се појаве нове… – сталожено и умирујуће говорио је академик Владета Јеротић.
Полазећи од тезе да је тајна нешто непознато, скривено, загонетно, непојмљиво и мистериозно, академик Јеротић запажа да је тајна свеприсутна. Она је свуда – у науци, филозофији, уметности, политици, а највише у религији.
Човек на путу зрелости
У овој књизи Јеротић закључује своја размишљања о коначној зрелости личнсти, сврстана у текстове: „Шта значи бити зрела личност“, „Сазнавајучи постајемо све млађи“, „Човек на путу зрелости“, „О три периода живота човека и о његовој историји“, „Човек у време кризе“...
„Мада сам склон да делим људе на атеисте, агностике и теисте, у основи сваки је човек – све. У једном делу свога живота он је убеђени атеиста , у другом неком периоду овакав атеиста почиње, најпре површно, а онда све дубље да сумња, а у неком трећем одсеку личног живота, уколико такав човек не остане трајни скептик, он постаје теиста. Ово моје раздвајање три периода човековог живота (младост, средње доба, старост), ма колико се чинило логично и природно, не мора тако да буде. Психолошки посматрајући, човек може само у току једног дана да промени сва три таква животна опредељења и да ни са једним не буде задовољан. Јер, зар може неко ко је научио да мисли, не само разумом, већ и умом, да остане задовољан и миран, и то целог живота – као атеиста, агностик или теиста?“
Из психотерапије и психијатрије
Улога психотерапије у очувању менталног здравља и питање целовитог човека. Новија истраживања из пренаталне психологије, зашто је за некога признавање своје грешке - грешка?
Индивидуација у браку - брак у кризи, волети или бити вољен, одакле нам појам и доживљај љубави? То су неке од тема у првој постхумно објављеној књизи академика Владете Јеротића.
Путовање у оба смера
Делима страних писаца и филозофа Јеротић се бавио у својој књизи Путовања у оба смера , пишући о Епу о Гилгамешу, Шекспировом Ричарду III, о Новалисовом и Рилкеовом и Кафкином стваралаштву, као и једном по ауторовом сведочењу најзначајнијем ауторитету, у литерарном али и у религиозно-филозофском смислу, европске цивилизације, Фјодору Михајловићу Достојевском.
Путокази духа
Путокази духа садрже Јеротићево појашњење од кога је све учио и у којем су мисли знаменитих људи сврстане у својеврсни терминолошки речник.
Са Хераклитом у 21.веку
Из читалачке перспективе, аналитично и концизно, полемички и антрополошки иновативно Владета Јеротић исписује дневник читања и тумачења писаца и књижевних дела у целини. Од Хераклита преко Гетеа, Јулије Кристеве, Арнолда Тојнбија... простире се антрополошка студија наслеђа у психоаналитичком и религиозном кључу. Студиозно и свеобухватно Јеротић тумачи дела писаца, али и широку панораму кључних и судбинских питања која кроз време не губе на актуелности, напротив.
Шта треба у себи мењати?
Оставио нам је много. Многе задатке да обавимо након његовог одласка. Међу њима је и његова последња књига "Шта треба у себи мењати?".
"Човековим питањима нема краја - тако и треба да буде. И највећи философи у историји, као и највећи научници света, и некада и данас нису престајали са питањима старим и новим. Нека су питања дуго дечија, чак смешна и будаласта, али једном ће шикнути из нас право питање упућено на право место. Последњи одговор, можда ни тада нећемо добити, јер све је тајна, али наслућивање одговора донеће нам неслуђену радост; са њоме ћемо, бар мало, друкчије почети живети.Ко пита, не скита!,,Зато сада питањима живи” (Рилке), а за прави одговор-моли се."
"Шта ћу да мењам у себи, када и овакав какав сам нисам лош? Зашто да скачем у провалију неизвесности када ми је земља подамном једина чврста подлога? Страх од неизвесности, страх од празнине, на крају свих крајева – страх од слободе!"
Дневник 1945-1954.
У белешкама које прате студентске и младалачке дане Владете Јеротића, аутентично су садржане његове мисли, опсесије, разочарања и надања.
За поштоваоце мисли и дела професора Јеротића, ово ће бити још један долазак оригиналности и вредности личности једног од најмудријих Срба свог времена.
Књига Владете Јеротића Ако не постанемо бољи, постаћемо гори представља дубоко промишљање о човековој унутрашњој природи, самооткривању и процесу зрелости, кроз призму психотерапије, психологије, религије и филозофије. Аутор се бави комплексним темама као што су страх од одбацивања, односи са другим, потрага за смислом и духовним аспектима живота.
Поставља важна питања о ауторитету, свести, заблудама и границама у животу и психотерапији. Дело такође истражује питања савременог друштва, укључујући однос религије и психологије, као и значај храбрости и индивидуалног мишљења. Кроз разноврсне теме и примере, књига позива читаоца на дубље промишљање о себи и свету око себе.
Књига Верујем, не верујем, не знам истражује дубоке и сложене теме вере и духовности у савременом свету. Аутор се бави питањима значаја вере за индивидуални и колективни живот, разматрајући разлике између верујућег и религиозног човека. Питања слободе, молитве, и трагичности човека који тражи смисао у хришћанској традицији чине окосницу дискусије.
Теме као што су духовност код адолесцената, религиозни архетип у психози, и хришћански вредности у психијатрији пружају нове увиде у сложеност људског искуства. Аутор се осврће и на историјске фигуре, као што је Свети Сава, те на актуелна питања која се тичу религиозности у савременом друштву. Књига позива читаоца на дубље разматрање сопствених веровања и места духовности у савременом животу.
„О Фројду“ Владете Јеротића представља преглед најважнијих тема Фројдове психоанализе кроз стручан, јасан и критички приступ аутора. Од питања нарцизма, Едиповог комплекса и нагона смрти, до односа Фројда са Јунгом, Фромом и Марксом, Јеротић отвара дијалог између класичне психоаналитичке мисли и савременог разумевања човека.
Књига доноси преглед Фројдових кључних идеја, али и њихово тумачење, поређење и преиспитивање, што ово издање чини драгоценим све читаоце заинтересоване за развој психологије и људске душе.