Жарко Требјешанин

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ - МИСЛИЛАЦ, ПСИХОЛОГ, KЊИЖЕВНИК, ПРОСВЕТИТЕЉ, МИСИОНАР И ИСЦЕЛИТЕЉ

Владета Јеротић је био изузетна, по много чему неупоредива и горостасна интелектуална и духовна фигура у савременом српском културном простору. Био је човек широких интересовања, енциклопедијског образовања и ренесансних дарова за филозофију, теологију, књижевност, уметност, науку, медицину, психологију, психијатрију, итд.

Као мислилац, Јеротић се смело хватао у коштац са многим од најтежих, али и најзначајнијих метафизичких, теолошких, антрополошких, психолошких и етичких питања. У готово свим својим култним књигама (од Психоанализа и култура, преко Човек и његов идентитет, па све до Зрела личност) средишње место заузима проблем људске природе, човека и његовог однос према Богу.

Мислилац

По Јеротићу, људска природа је противречна, човек је подељен, располућен. У човеку се боре две супротне тежње: тежња за променом (за новим) и тежња за мировањем (за сигурношћу).(1) Јеротић, Добро и зло трче заједно, Арс Либри, Београд 2017, стр. 35.

С људском природом тесно је повезан проблем добра и зла који је један од најстаријих и најтежих. Какво је порекло добра и зла? Различити су одговори. Хришћани одговарају: Човек је створен по лику Божјем, он је добар по својој природи, али је својом кривицом, сагрешењем, падом услед слабости и гордости - постао рђав. Хобс, Фројд и други, међутим, сматрају да је човек по својој природи рђав, склон злу, а да га само друштвене забране и сила спречавају да чини зло и насиље. Док хришћани сматрају да је човеку савест Богом дана, да има инхерентне, унутрашње забране да не повређује и не убија друге, дотле аналитичари верују да је она унета споља, под притиском кажњавања и награђивања и идентификацијом.

А на питање да ли је човек добар или зао?, Јеротић одговора мудро: Човек је, по свој прилици, “вечито распет између Добра и Зла”, између Бога и ђавола.(2)Добро и зло трче заједно, Арс Либри, Београд 2017, стр. 13.

Јеротић је истицао и да је човек биће страха, односно да је страх његова онтичка карактеристика. Страх је "природно уграђен" у човека. “Страх је присутан у сржи здравог и болесног човека, био он тога свестан или не”.(3) Јеротић у огледу “Страх влада човеком и светом, како му се супротставити”, у Добро и зло трче заједно, Арс Либри, Београд 2017, стр. 73.
Посебно је снажан страх од смрти и од ништавила, који је мајка свих људских страхова.

Човек има урођену тежњу за самоусавршавањем (за самоостварењем, индивидуацијом, обожењем) и у томе се слажу наука (Јунг, Маслов, К. Хорнај) и религија (Свети оци).(4) Јеротић, Индивидуација и/или обожење, Арс Либри, Београд 2010, стр. 16-34.Пут човековог развоја је трновит. Без невоље, несреће, муке, бола, патње, искушења и очајања, нема ни обнове, преображаја и зрелости.

Просветитељ

Где год је Јеротић беседио сале су биле препуне. Његова популарност била је невероватна, с обзиром да је говорио о врло озбиљним и тешким темама. Он је био, као што рече Гајшек, “највећа савремена звезда српске науке”.

Др Јеротић имао неку просто природну, урођену харизму достојанственог духовног вође. На сваком његовом наступу се видело да је он спонтано, по својој природи истинска харизматска личност. Људи су га уважавали и обожавали, слушали га са страхопоштовањем, а када је поред њих пролазио многи су се гурали да га само додирну. Када је Јеротић улазио на предавање у препуну салу завладала би чудна еуфорија и озарење публике, баш као да улази светац.

Он је свакако био један од најутицајних савремених мислећих људи и просветитеља у нашој најширој јавности. Његова реч, изговорена или написана имала је магичну моћ, она је привлачила тзв. обичан свет, баш као и највеће интелектуалце.

Његове мудре поуке људи су слушали готово побожно, као у цркви. Упијали су му сваку мисао, реч, а често су и саображавали свој живот према његовим саветима, које је штедро делио. “За многе људе био је не само интелектуални, него и морални узор, светионик и оријентир. Владета Јеротић био је тачка ослонца у овом времену кад се сви ослонци игноришу и доводе у питање”.(5)Љубомир Симовић, “Ослонац у овом времену”, Политика, 5. септембар 2018.

Био је неуморни предавач на многим световним и сакралним местима по читавој Србији, био је прави, посвећени и стрпљиви просветитељ свог народа. У најлепшем и најузвишенијем смислу те речи Владета Јеротић је био велики народни Учитељ, који је уносио светлост у ум и топлину у људска срца. Својим књигама, као и живом, усменом речју образовао је широке слојеве људи и што је још важније, будио је у њима духовну глад и подстицао их да се самообразују и духовно развијају. Више од пола века, отварао је народу очи, указао је људима на пресудни значај и вредност образовања, знања и културе.(6)За свој деценијама дуг просветитељски рад Владета Јеротић добио је највиша могућа признања. Патријарх Павле одликовао га Орденом Светог Саве првог степена, а добио је и награду “Доситеј Обрадовић” од истоимене задужбине.

Психолог Владета Јеротић имао је смелости и умешности да шири “неподобна” учења Фројда и Јунга у мрачно време грубог материјализма, идеолошке нетрпељивости, зазирања и презира према сваком виду духовности. А касније, у доба тријумфа нихилизма и ријалити програма, убедљиво је показао, уз помоћ Гајшекове емисије “Агапе”, да је могуће говорити мудро, али и једноставно, свима разумљиво о озбиљним духовним темама (о Богу, о смислу живота, души, кривици, љубави, спасењу). Поводом ове култне емисије он је написао: „Највећу важност слушања и гледања дарова 'Агапе' видим у просвећивању нашег народа. Просвећености-просветљености никад доста!“.(7)Јеротић, “Предговор” за Антологију Агапе, Агапе књига, Београд 2014, стр. 9. И управо у овим речима је сажето Јеротићево “вјерују”. Он је био уверен да је његово послање да свој народ просвећује, духовно уздиже и морално поправља.

Књижевник

Чак и када је писао о стручним и научним темама, академик Јеротић је испољавао свој велики књижевни дар у стилу и језику. Његови есеји су занимљиви, провокативни, раскошно богати драгоценим знањима и књижевном лепотом. Они оплемењују душу, буде порив за духовношћу и просветљују ум.

Свој књижевни таленат В. Јеротић је најнепосредније испољио у низу књига као што су Болест и стварање, Дарови наших рођака (I-V), Путовање у оба смера, у којима се умно и са истраживачком страшћу бавио сложеним питањима психологије књижевности као што су: однос личности писца и његове неурозе према књижевном делу, утицај несвесних мотива, комплекса и архетипских фигура на теме и домете литерарне творевине. Не само широка публика и психолози, психијатри, него и многи писци, књижевни критичари били су очарани Јеротићевим оригиналним и изазовним дубинско психолошким истраживањима дела Новалиса, Рилкеа, Настасијевића, Боре Станковића, Кафке и Достојевског.

Ево једног парадигматичног примера, а то је Јеротићево психолошко-психијатријска анализа Кафке, његовог детињства, односа са родитељима, затим младости и односа са женама, како би што боље разумео мотиве и проблеме његовог дела. Услед неповољних породичних услова код Кафке се јаваљају неуротичне тегобе (анксиозност, хипохондрија, осећање кривице, усамљености и обескорењености). Осећање страха, одбачености и изолованости били су моћни окидачи његове страсти за писањем, којим се бранио од бројних унутрашњих демона који су га опседали и кињили.(8)“Франц Кафка - крај или почетак?”, у Јеротић, Путовање у оба смера, Плато, Београд 1992.

Мисионар

Данашњи човек је склон егоизму, лакомости, безверју, презирању духовности, примитивном хедонизму, безобзирном уништавању природе. По Јеротићу, ова духовна и морална криза савременог човека је велика опасност, могућност да човек пропадне, али истовремено и изазов, прилика за сазревање и обнову. По њему, хришћанство је једини спас за човеково безнађе, несрећу и очајање.(9)Јеротић, “Човек у времену кризе”, стр. 81. Јеротић често цитира Свете Оце: “Доћи ће време када ђаво неће имати шта да ради, јер ће људи постати гори од ђавола”. Да ли је то ово наше време, време распада свих вредности? Управо време кризе, пропасти идеала и основних људских вредности, по Јеротићу, јесте уједно и велика шанса за сазревање појединаца, али и народа. Веровао је да похлепа, себичност, бахатост, безнађе и духовна празнина савременог човека у Србији, али и широм западног света могу бити превладани само уз Божју помоћ, да их могу победити само љубав, вера и нада.

На сахрани Владете Јеротића, у свом опроштајном говору проф. др Драгомир Сандо луцидно је приметио: “Био је највећи мисионар без мантије наших дана”. Захваљујући Владети многи Срби не само да су се вратили вери православној, него су слушајући Јеротића истински примили Христову реч.

Исцелитељ

У нашем времену однекуд се појавио Владета Јеротић као отеловљење архетипа Старог мудраца у обличју психијатра, савременог видара, исцелитеља који је лечио ране на души благим и мудрим речима. “Нико у нашем добу није као он могао да у своје слушаоце уноси наду и утеху. Људе је лечио речима и сусретима са њима” (М. Вуксановић).(10)Миро Вуксановић, “Одлазак великог ума: брижни видар српских душа”, Новости, 5. септ. 2018.

Многи људи са душевним ранама, духовно пометени сведочили су да их је др Јеротић својим предавањима, разговорима и поукама преобразио, исцелио, духовно ојачао и променио набоље. Умео је да пажљиво слуша људе, да их ободри и исцели правим речима, те да их подстакне на преумљење и преображење. О томе говори Душан Ковачевић када каже за психијатра др Јеротића да је умео да “разговара са људима лечећи их својим причама”.(11)Душко Ковачевић, “Лечио људе причама”, Политика, 5. септембар 2018.

Када бих после неке од Јеротићевих беседа, као после својеврсне колективне духовне терапије, угледао лица бројних слушалаца преображена, топла и обасјана унутрашњом духовном светлошћу, видео бих на делу како права, просветљујућа, благородна, мелем-реч која допире до срца, може деловати попут чуда. До тада многи смркнути, мрзовољни, потиштени и сметени људи, примивши од беседника божанску искру, постајали су, макар на час, ведри, добродушни, вером и смислом озарени и оплемењени људи.