Ирена Арсић
Ирена Арсић
ЛИЧНА ПРИЧА
Сопоћанска супа са сличицама
У Споменици Владете Јеротића (1924–1918), коју је Задужбина штампала на његову годишњицу смрти, 2019. године, стоји да смо се са професором упознали у порти манастира Сопоћани. То је, наравно, тачно, само су околности самог упознавања, што је изазвало и почетак наше сарадње, биле мање званичне и свечане него што би се очекивало. Наиме, лета те, 1995. године, придружили смо се породично духовној академији коју је организовала туристичка агенција Српске православне цркве „Доброчинство“, а што је подразумевало боравак у новоизграђеном конаку манастира Сопоћани, као и свакодневна предавања угледних личности, међу којима је први био Владета Јеротић. Већ при самом путовању од Београда до манастира осећала се атмосфера поштовања, али и узбуђености због присуства професора Јеротића, посебно међу онима који су изабрали и сматрали се привилегованим да седам дана проведу у његовом друштву. Међутим, професор је и тада, као и касније у сличним приликама, био врло уздржан. У самом конаку и у прелепом окружењу манастира Сопоћани, преко дана смо га могли виђати тек у понекој шетњи. Сигурна сам да је пристајао на појединачне разговоре, посебно својих познаника, којих је несумњиво било у овој групи. Међу полазницима ове духовне акдемије било је врло упечатљивих личности, од којих су поједине своје кључне животне преокупације разрешавале у разговорима са Јеротићем, не само тада, у Сопоћанима, него и раније, као и после тога.
Како је било према програму, увече нас је професор окупљао на својим предавањима, која су, мада означена конкретном темом, често, у разговорима превазилазила планирано.
Сем овог званичног дела, наша група је имала и привилегију да професора Јеротића види и током обеда. Наиме, доручковали смо, ручали и вечерали за истим столом, уз обавезну заједничку молитву, при чему је атмосфера била претежно озбиљна. Сама трпеза у сопоћанском конаку била је посебна, по што је сва јела, од погача до слаткиша, припремала чувена куварица Буда. Поклоници њених јела могли су је затећи у малој кухињи од раних јутарњих сати до поноћи, како вредно меси, кува, спрема специјалитете. То што је помало доприносило тајанствености ове вредне жене, била је њена недоступност, нити је разговарала, нити се појављивала током обеда.
Наши обеди су започињали заједничком молитвом, и углавном су се одвијали у тишини. Међутим, током једног од ручкова, у тањир богате сопоћанске супе професора Јеротића, у тишини окрепљујућех обеда, улетеле су сличице наше разигране деце. Ситуација је била очекивана, мада потпуно непримерена том месту – сталним настојањима да обуздамо наше две кћери, тада још увек ученице основне школе, Ивану и Јовану, и њихове младе рођаке, Вука и Сању, довели смо до тога да су у готово комичном отимању око тадашње преокупације, на овај начин омели ручак нашег драгог професора.
То је био озбиљан инцидент, али га, на наше изненађење, сам професор није тако схватио. Није баш био одушевљен ситуацијом у коју је увучен, посебно прекидом ручка, али није реаговао строго.
Ми смо, пак, извуњавајући се, били у прилици и да се лично представимо професору Јеротићу. Тада је и предложено да се разговара о могућој сарадњи, односно да тек формирана београдска издавачка кућа, амбициозног имена „Ars libri“, штампа неко од нових дела професора Јеротића. За препоруку смо навели прва два штампана дела, у едицији „Класици“, Андићеву збирку приповедака Јелена жена које нема и Дучићева Јутра са Леутара. Професор је предложио најпре свој већ штампани избор из дела Карла Густава Јунга, Лавиринт у човеку, који смо објавили у новој едицији названој „Лавиринт”. Тако је почела наша сарадња, која је прерасла очекиване оквире.
