Драган Симеуновић

Владета Јеротић није био један од њих. Његов долазак међу нас више је личио на пут снежних пахуљица. Код пахуљице, као и код метеора ради се такође о доласку с неба, али полаганом, достојанственом и смерном, о допирању до нас нечега што је зрачеће и што је танане духовне лепоте, а иде сасвим тихо кроз мноштво. Кад уочимо неку од њих, онда је то изабрана пахуљица, одабрана појава у мноштву. Само, док ми увек мислимо да смо ми изабрали пахуљицу у коју смо се с дивљењем загледали, можда је она изабрала нас, али тако да ми то не приметимо. Без сумње, и Јеротићева духовност којом нас је обасиипао била је исто толико ненаметљива колико је била велика.

Појавио се у овом народу онда када смо требали човека-спаситеља. Деценијама мучени, лагани и варани од оних који су тражили да народ буде уз њих њихове величине ради, губили смо као појединци и народ веру у људе, у искреност, доброту, у пријатељство и мудри савет без интереса, а онда нам је Владета Јеротић све то донео. Био је ту са нама и трајао не ради себе, већ ради свих нас подједнако, радио је на нашем уздизању као народа и на нашој, а не на својој величини. Вратио нам је веру у обичне, а веома важне ствари као што су поштење, мудрост и посебно у важност веровања у Бога, у људе и у себе саме. Говорио је само о важним стварима, биле оне велике или мале. Зато о новцу није говорио никад, иако су нас они лукави и опустошеног духа научили да мислимо да је новац најважнији. Показао нам је живот са оне друге, често недокучиве стране, стране часности и искрености.

Изузетност Владете Јеротића је била и остаје не само у томе што је он био много тога што ми нисмо и што треба да будемо, већ и у томе што ми све то можемо да будемо. Дакле, био је узор који је тежио да буде достигнут, па и престигнут, а не да буде недостижан попут Бога.

Обдарен снажним духом и вољом да помогне заблуделом народу око себе, чинио је то неуморно деценијама, указујући другима на предности пута самообожења којим је и сам целог свог дугог и стваралачки плодног живота непрекидно корачао. Својим, не само духовним доброчинитељством постао је у толикој мери прихваћен од народа да се с правом може рећи да је свакако био један од најутицајних српског интелектуалаца у другој половини двадесетог и у првим деценијама двадесетпрвог века. У исто време су и неки други задобили дивљење великог дела народа, али он је стекао много више од тога - апсолутно поверење и трајну љубав народа, сасвим у складу са једним од његових омиљених цитата о вољењу: "Воли ме мало, али ме воли дуго". Оно чему је учио људе у својим бројним књигама, на безбројним трибинама и у ТВ наступима, вратило му се као што се сваком добром учитељу одлично савладана лекција од стране многих ученика враћа као највеће добро.

Сваки народ треба вођу, али не само политичког, већ треба много разноврсних предводника и узора. Увек постоје за народ значајне личности које не морају формално бити вође, али које својом речју и делом снажно утичу на народ услед тога што између њих постоји нека невидљива магија узајамног дубоког поверења и уважавања. Такве личности називамо харизматским и признајемо им вођство чак и кад оне то не траже. Та врста великог духовног предводника био је и Владета Јеротић.

Познавање Владете Јеротића и његовог дела допушта ми да кажем да он вероватно никада није ни пожелео да буде икакав, а понајмање политички вођа, и у томе се већ од ране младости разликовао од већине. Аутобиографска сећања Јеротићева потврђују да је он одрана не само тој, већ и многим другим земаљским страстима претпоставио окренутост према Богу и људима као ближњима. Своју окренутост човеку и његовој, увек у крајњем Божјој, тајни духа потврдиће као психијатар. Своју окренутост Богу је пак, срећом по народ, схватио као дело које се тиче и нас, а не само њега. При том су та два животна задатка код Владете Јеротића била тако исплеплетена да се могу посматрати као један. Није користио религијско учење да приведе људе Цркви већ пре свега Духу од кога су одустали, те зато резултат његовог великог просветитељског рада није масовна биготност његових бројних следбеника као што то неретко бива, већ њихово духовно уздигнуће. Велики део нашег народа је зато у његовом делу препознавао неформално духовно вођство, а у њему великог учитеља живота. Њему није требала никаква функција, нити ју је икада имао, да би био Неко.

Био је одрана посебан. Прво као једини изразито религиозан члан своје породице, и то без ичијег наговора. Сам је изабрао да студира Медицински факултет како би што више могао помоћи људима, и по свом избору је из истог разлога специјализирао прво неуропсихијатрију, а потом и психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској. Радио је најпре као асистент на Нервној клиници Универзитета у Београду, а затим је био шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић“. У времену апсолута комунистичке политике био је аполитичан психијатар храбрих погледа, због тога неприхваћен, па и проскрибован од неких у свом професионалном окружењу. Утеху за то је нашао предајући преко двадесет година на Правословном богословском факултету, као и на Универзитету у Београду по позиву (1)Чини ми неизмерну част што је Владета Јеротић преко двадесет година држао бројна предавања, па и своје последње, на основним, специјалистичким и мастер студијима Универзитета у Београду, на мој позив и у оквиру више предмета којима сам руководио, надахњујући и обогаћујући духовно све те академске нараштаје.. Био је члан Академије медицинских наука и редовни члан САНУ. Добитник је преко педесет одликовања, повеља и других признања.

Оно што га је уздигло било је његово делање. Мало је познато да се испрва бавио превођењем Фројдових дела на српски. Потом су дошли његови први радови, који су напросто били другачији и већ имали онај магнетизам који ће имати и сви његови будући текстови као и његова изговорена реч. Захваљујући дубини његове мисли и лакоћи стила којим је писао, његово дело је брзо и дубоко продрло у разноврсне читалачке слојеве о чему најбоље говоре за наше прилике фантастични тиражи и број издања његових књига. Свој живот је схватио као мисију духовног уздизања запарложеног духа српског народа и његовог усмеравања на самоостварење. Данас је неспорна чињеница да Владета Јеротић има међу ововековним српским интелектуалцима неспорно највеће заслуге за масовно окретање српске интелигенције, и то не само средовечних већ и младих људи, ка духовности. То окретање се претворило у истински духовни, спонтани и организационо аморфни покрет, који је подстакао вишедеценијски друштвено-регенеративни процес у сфери духа, који и после Јеротићеве смрти још увек траје, што је у овим временима зачудна реткост. Нећемо претерати ни ако кажемо да је овај човек ненаметљиве харизме био попут свога дела апсолутно оригинална, веома значајна и тешко поновљива интелектуална појава нашег простора и нашег доба.

Његово дело није тек такво да буди интерес и радозналост читалачке публике као што чине друга, већ је било и остало важан путоказ многима у грађењу бољег себе и свог окружења.

Захваљујући огромној ерудицији из више области и атрактивном споју психијатријског и боготражитељског приступа, Владета Јеротић се од 70-их година прошлог века непрекидно утврђивао као један од кључних реформатора нашег паланачког и необоженог духа. Иако је био просветитељ (који није имао претензије на такав формални статус), уједно је остао и психијатар који је неосетно спровео својеврсну колективну интелектуалну терапију значајног дела нашег читајућег народа постижући да су многи након његових предавања и читања његових књига бивали духовно дограђени и морално ојачани, а тиме и бољи људи, и тако је у својој струци постигао нешто ново и велико о чему ће наука моћи давати оцене тек након подробних и озбиљних истраживања, тим пре што до сада о Јеротићу и његовом делу, иако је у питању својеврсни феномен, скоро да ништа није стручно написано.

Нема сумње да је Владета Јеротић својим развојним путем јунговске индивидуације постао узор многима за један мудар, частан, ка добру и Богу окренут живот. Још већи број је оних којима су Јеротићеве написане и изговорене речи биле драгоцен духовни светионик у нашим кошмарним друштвеним маглама и политичким беспућима у протеклим деценијама. Своје духовне поклоне нештедимице је делио свима гладнима духовног блага, живећи за то. Написао је током свог дугог, стваралачки плодног живота око 70 књига и неколико стотина научних чланака у којима су остали не само трагови његовог ерудитског духа, већ и отисци његове широке душе. Одржао је огроман број предавања у земљи и иностранству, чији квалитет и огромна посећеност превазилазе све што је ико икада код нас на том плану постигао. Укратко, био је интелектуална мега-звезда у српском духовном простору.