Јована  Грујић

О ВЛАДЕТИ ЈЕРОТИЋУ И О ЊЕГОВОМ ДЕЛУ

Оригинална личност неуобичајено разноликог дела Владета Јеротић, рођен је 2. августа 1924. године у Београду у Задарској улици, Варош-капији, у чиновничкој породици. Бунтовник у младости, како се сећа, није посебно волео школу, мада је у основној школи био одличан ђак. Похађао је, за то време, елитне београдске школе. Прва два разреда основне школе, у школи Краља Петра I, а друга два у школи Краља Алек сандра, у Дечанској улици. Школовање је затим наставио у Другој мушкој гимназији, која се налазила на месту данашње зграде Политике. Омиљени часови су му били веронаука и историја. У току адолесцентног доба доживео је значајан преокрет у мишљењу, осећању, понашању: из екстравертног, живог и немирног дечака, који је у умало био избачен из школе, изродио се, како сам каже, интровертан „мислилац”.

На крају гимназије двоумио се између два факултета, теолошког и филозофског. Након повреде ока и заљубљивања у једну удату жену, офталмолога, одлучио је да студира медицину, а након наглог обољења и скоре смрти друга Димитрија, оболелог од шизофреније, доноси одлуку да ради психијатрије упише медицину. У адолесцентном добу писао је стихове (од којих су неки објављени у часопису „Сведочанства” и том приликом наишли на оштру критику од стране Оскара Давича), приче, започео са писањем неколико романа, док је у току целе младости писао и дневник. Бомбардовање Београда 6. априла 1941. дочекао је у породичном стану у Кондиној улици. Отац му је био резервни капетан и сматрао је да је његов син, са непуних седамнаест година, способан да пође у рат, па га је и повесо са собом. Били су послати негде између Чачка и Ужица, на, како сам каже, имагинарни „фронт” који је требало бранити од Немаца. Крај рата дочекао је у једном селу изнад Ужица, не испаливши ни једам метак и не видевши ниједног немачког војника. У току немачке окупације даноноћно је са пријатељима водио страсне разговоре поводом питања философске и религиозне природе, читао дела Достојевског, Сјенкијевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона и о њима, такође, распредао до дубоко у ноћ. Учествовао је у радној акцији „Националне службе за обнову Србије”, која га је одвела прво у Ћуприју, затим у Велику Плану и након тога вратила у Београд, на чишћење кућа после бомбардовања током 1944. године.

Уочи самог ослобођења Београда почео је да ради као болничар-волонтер на хируршком одељењу Опште државне болнице у граду. Након завршеног санитетског курса, требало је да буде послат у Босну на акцију сузбијања тифуса, али до тога није дошло. Брзо је напредовао до лекарског помоћника а понекад је и асистирао при операцијама својим шефовима Иви Јовановићу, Стојану Новаковићу, Милошу Мисирлићу. Често истиче да никада није постао члан Комунистичке партије Југославије, али ни касније члан било које политичке партије.

У јесен 1945. године уписао је Медицински факултет. Те године је било преко 1000 студената, с обзиром на то Предавања је слушао у великој сали Коларчевог универзитета. У својој аутобиографији помиње професора Матавуља (хемија), Шљивића и Радојевића (анатомија), Ђорђевића и Димитријевића (бактериологија и фармакологија). У најлепшем сећању остао му је чувени професор Александар Костић, хистолог и сексолог, који је, по његовим речима: „најсувљи и надосаднији предмет на читавој медицини – била је то хистологија - својим бриљантним предавањима и истим таквим уџбеником, учинио једним од најзанимљивијих предмета у првим годинама студирања медицине”.

Био је веома задовољан наставом, вежбама, радом са болесницима у току студија медицине, па је трајно остао захвалан својим наставницима, доцентима и асистентима. Непријатност са којој се сусретао током студирања су биле обавезне „конференције” студената медицине на којима су, некад и појединачно, прозивани они студенти који нису били довољно ангажовани у политичком животу факултета, међу којима се и сам налазио.

Преко двадесет година које је провео у раду у болници Др Драгиша Мишовић у Београду као психотерапеут и психијатар и четири године у иностранству (Швајцарска, Немачка и Француска), биле су најиспуњеније године његовог практичног рада са пацијентима. По повратку из иностранства 1961. године, конкурисао је за место психотерапеута на тада једином психотерапеутском одељењу у Југославији код примаријуса др Владислава Клајна. Очекивао је да ће дуго чекати одговор, с обзиром на своју политичку неутралност и боравак у иностранству, који је провео на познатим психијатријским клиникама радећи као лекар-гост. Међутим, био је примљен на неуропсихијатријско одељење болнице Др Драгиша Мишовић. Наиме, нешто пре тога скинут је табу да у болницу могу бити примани само проверени лекари - комунисти. Неколико неуропсихијатара, изврсних стручњака, који никад нису били чланови Партије, већ су радили код др Владислава Клајна, па затим и Јеротић.

Јеротићу је изузетно значила подршка В. Клајна. Радећи са њим уживао је пуну слободу рада, док је Клајн, са друге стране, умео да уочи и да цени Јеротићев ентузијазам за психотерапију.

Упоредо са напорним свакодневним радом са неуротичним и психотичним пацијентима, успевао је да се бави и научним радом, да пише чланке и књиге и да на европским и светским конгресима психотерапије презентује радове.

За самог Јеротића његов долазак на Теолошки факултет у Београду био неочекиван и изненадан. Наиме, 1984. године добио је позив наставничког савета Богословског факултета, претходно одобреног (и благословеног) од патријарха Германа и ондашњег Синода Српске православне цркве, да оснује Катедру за пастирску (пасторалну) психологију медицину. Директори болнице Др Драгиша Мишовић, у којој је и тада радио као шеф Психотерапеутског одељења (од 1963. године), нису, међутим, одобрили његов упоредни рад у болници и на Теолошком факултету.

Након вишедеценијског рада у Психотерапеутском одељењу болнице Др Драгиша Мишовић, од 1985. као професор по позиву предаје Пастирску психологију и медицину на Теолошком факултету у Београду. Почетком 1985. године одржао је приступно предавање „Улога и значај религије у животу човека”. Предавању су поред студената присуствовали и патријарх Герман, многи епископи и професори Богословског факултета.

Своју недоумицу да ли је корисније да држи предавања за све заинтересоване за област пастирске психологије и медицине, међу којима би се нашли и студенти других факултета, као и образовани лаици, или да одржава затворена предавања за мањи број студената теологије, истински заинтересованих за тај предмет, поделио је са патријархом Германом, који му је, с обзиром на то да је био врло добро упознат са Јеротићевим дотадашњим резултатима на отвореним трибинама, саветовао да предавања буду приступачна свакоме ко жели да слуша и да поставља питања.

Током боравка у Лондону 1989. године добио је значајну подршку поводом вредности и значаја свог предмета за студенте православља од једног од највећих ауторитета у православном свету - митрополита Антонија (Блума).

Предмет Пастирска психологија и медицина обухвата широко подручје будуће пастирске делатности свештенослужитеља у односу на његову паству. Предавања су почињала достигнућима пренаталне психологије данас, да би се затим, прелазећи из једног у друго животно доба, преко веома значајног периода детињства, адолесцентног доба, зрелог доба са заснивањем породице, завршно са добом старости, бавио свим оним пто је здраво и болесно у сваком до ових доба, доводећи овакве појаве у вези са религијом, односно са превентивном улогом православне вере и православне цркве у спречавању патолошких појава, а када се оне манигестују и са одговаарајућом православном хагиотерапијом.

Никада није сасвим изгубио везу са психотерапеутском праксом, мада је престао са радом у болници. Остајао је по неколико сати, након завршених часова на Богословском факултету, како би се састајао и разговарао са људима који би желели да се сусретну са њим. Такође, након сваког завршеног предавања или одржане трибине, разговарао би са свим својим читаоцима-слушаоцима који би му пришли.

Учествовао је, заједно са протом др Србољубом Булићем, теологом и психологом, у оснивању саветодавног психолошко-медицинског центра при Патријаршији СПЦ. То је саветовалиште, иначе прво такве врсте основано код нас, у коме волонтерски раде наши познати стручњаци православне вере, из специјализованих области алкохолизма и наркоманије, психоза и проблема секти, дечијих и адолесцентних поремећаја, као и брачних проблема и проблема старачког доба.

Од 1984. године Владета Јеротић је члан Удружења књижевника Србије, а редован је члан Медицинске академије. Изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности 27. 10. 1994. године, а од 26. 10. 2000. је и редовни члан Одељења језика и књижевности САНУ. Такође, Јеротић је члан и Српског лекарског друштва (психотерапеутска секција), Психотерапеутског друштва Србије, Јунговог удружења у Београду.

Одликован је, 2001. године, највишим признањем Српске православне цркве, Орденом Светог Саве првог степена. О том одликовању Јеротић је рекао: „Примити из руку једног од најдуховнијих и најчеститијих српских патријарха у двадесетом веку, господина Павла, Орден Светог Саве првог степана, за мене је велика част и од Бога благодет. О тзв. личним заслугама у езотерном хришћанству, наравно и у православљу, за различита признања нема ни говора. С моје стране постојали су (целог живота) само труд и вредноћа. Верујте ми, ништа више. Све остало је била Божија воља и добра воља људи према мени.”

Културно просветна заједница Србије 2007. године доделила је Вукову награду, једно од најзначајнијих националних признања културе, које се додељује најзаслужнијима за изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору, академику Владети Јеротићу.

На Видовдан, 28. јуна 2007. године, а по жељи оснивача Владете Јеротића, основана је Задужбина Владете Јеротића са циљем објављивања сабраних дела аутора и организовања семинара, трибина, предавања. Такође, циљеви Задужбине су и сређивања и припреме за штампу рукописне оставштине Владете Јеротића, завршавања рада на издавању Сабраних дела, штампања библиографије радова и библиографије о Јеротићевим радовима, пописивања библиотечке и остале архивске грађе, објављивања књига и публикација из области сродних онима којима се бави Владета Јеротић...

Поводом значајног јубилеја, 80-те годишњице од рођења Владете Јеротића, у Нишу је 2004. на Филозофском факултету одржан скуп под називом Владета Јеротић — делом у времену, у чијем раду су учествовали филозофи, психијатри, социолози, педагози, теолози, етнолози, књижевни критичари. Зборник радова Владета Јеротић - делом у времену са одабраним текстовима је уредио Драгиша Бојовић.

Истим поводом у Новом Саду у организацији САНУ, Педагошког факултета у Новом Саду и Издавачке куће Аrs libri, одржан је научни скуп, коме је следио зборник радова Духовност и образовање. Дијалог са делом Владете Јеротића. Зборник, који су уредили митрополит Порфије, Исидор Граовац и Душан Поповић, пружа поглед на Јеротићево дело из угла образовања и едукативног утицаја на младе.

У Ужицу, 19. јуна 2014.године, поводм 90-тог рођендана Владете Јеротића одржана је прва у низу Свечана академија под називом „Блага и истинита реч” у организацији Старе цркве и Задужбине Владете Јеротића.

У фебруару 2014. године академику Владети Јеротићу уручена је и награда за животно дело „Доситеј Обрадовић”. Жири у свом образложењу наводи да Јеротићево, философско-религијско и књижевно стваралаштво превазилази све посебности својствене нашем времену. „У летописима Задужбине стајаће ваше име као ствараоца који је наставио племениту Доситејеву мисију”, рекао је председник Управног одбора Задужбине „Доситеј Обрадовић” Радомир Путник.

Одликован је, постхумно, 2019. године Сретењским ореденом.

Владета Јеротић је преминуо у Београду, у својој 95-ој години, 4. септембра 2018. године.

Јеротић је развио обимну и плодну ублицистичку делатност из граничних области религије и психотерапије и философије и психијатрије. Такође, редовно одржавао предавања из психијатрије, религије и књижевности у готово свим већим градовима у Србији.

Немали стваралачки опус академика Јеротића садржи преко 60 књига из области религије, психијатрије књижевности, филозофије, стотине студија објављиваних од 1950. године до данашњих дана, за шта је, уз поменуте највеће, награђен бројним наградама, одликовањима и захвалницама.