Одломци из књига Владете Јеротића
28. АВГУСТ 1943.
Односи између мене и родитеља остали су ових дана још затегнутији. Најзад, та не свађа, већ просто неразумевање и неслагање, нагнало ме је на једна одлучнији корак. Да би се некако стишали духови и са моје и са њихове стране, решио сам да се добровољно пријавим за националну службу у унутрашњости Србије. Услед блиске зиме, рад би трајао око два месеца. У том циљу отишао сам данас у управу националне службе ради обавештења о мојој намери. Речено ми је да у што краћем року поднесем молбу, јер се чује да ће моје годиште бити позвано на рад у руднике Бора. Остало је још питање места у коме би пошао на рад, јер места по којима су распоређене радне чете нису подједнако добра и сигурна. Ја ћу у молби тражити да будем одређен за Младеновац или неки град у унутрашњости Србије.
И ето тако, за годину дана, деси се толико промена! Пре годину дана, на све могуће начине гледао сам да се ослободим рада и због моје блискости са пријатељем Тасом и због мога доста слабог здравља. Сада је све друго. Изгубио сам Тасу, здравље ми се побољшало, а изгубио сам и жељу и вољу за читањем и учењем.
9. НОВЕМБАР 1943.
Налазим се у Великој Плани, после Ћуприје друго место мога добровољног служења „Националној служби за обнову Србије”, основаног од чланова Недићеве окупационе владе у циљу заштите младих људи од могућих немачких прогона.
Мада је рад, насупрот Ћуприји, овде лакши, четовођа и старешина бољи, ипак овдашњи живот како међу обвезницима, тако и у целој Плани, више него паланачки. Док сам у Ћуприји имао за другове већину сељачког порекла, често врло бистрих и отресититх младих људи, овде су ми другови варошани. Разлика је очигледна. Све више добијам утисак, посматрајући обвезнике, па и воднике, као уосталом и старешине да је Национална служба препуна људи рђавог карактера. Узалуд сам желео да видим око себе људе, да чујем речи човека – само псовка, само грдња, туча. У вароши такође влада мртвило духа, учмалост, а после подне, потпун мрак. Мрак, чини ми се, и на улицама и у кућама и у људима. Улице у некалдрмисане, осветљења нема, неколико кафана – и то је све. Вино и ракија једина су забава и разонода у овом великом селу. Пију млади, пију стари. Најмилије ми је било преподне на раду. После подне, само ако није сувише ружно време шетао сам околином, свраћао код појединих сељака који су ме увек гостољубиво дочекивали и о којима сам стекао лепо мишљење; а када је киша и магла, морао сам и ја свраћати у кафану на чашу вина. Ту сам проводио извесно време до вечере, „бистрио” сам политику са чича Величком, власником кафане. После вечере нема се где. Кафана или кревет. Наравно да сам увек бирао ово друго.
Комунисти у земљи постају са напредовањем Руса све слободнији. Око Крушевца борбе су стално у току. У самом Крушевцу недавно је запаљена фабрика вагона. А што је најтеже, борбу често воде комунисти са одредима Драже Михајловића. Борба између два брата! Неслога нас је увек пратила, оно нас и сада немилосрдно прати и упропашћује.
Када неке суботе или недеље, са дозволом или без ње одем у Београд, од оца слушам увек исте примедбе: да ли ти је било потребно све то? Да ли је било потребно да изгубим додатак на тебе, да изгубиш службу коју си имао у рукама и којом је требало да нас помогнеш? Твоја глава довела те је у затвор, ранила ти је ноге које си овде у кући лечио месец дана; одвела те је у Велику Плану да једеш пасуљ и радиш за Немце и на крају, после свих мука и тешкоћа које си поднео у Ћуприји и које подносиш у Плани, вратио си се на почетну тачку: циљ ти је сада да се ослободиш националне службе од које си већ био ослобођен. Кажи ми само да ли је то све било потребно? Мој одговор на ова оправдана пребацивања мога оца, могао је бити само један: Не оче, то заиста није било потребно, али је то морало бити. И не само то, то ће још бити. Моја младост има неколико ракета препуних барутом које се морају испуцати. Једна ракета је пукла, мени је лакше и боље. Ја дишем слободније и знам више. Али још увек не толико да могу да знам шта је живот и да на миру сачекам његов долазак. Постоји у мени још неколико ракета које су сада мирне и безопасне, али које ће сигурно прорадити. Ти си оче у тешком положају, ја то знам и признајем. Мислиш да мене не боли бол који ти непрекидно својом дивљом крвљу задајем? Мислиш да ми је лако да те гледам како седиш и стариш све више под притиском тежине живота? Тежине коју ти највише ја стварам. Твој положај је положај милиона очева и твој положај је мајко, положај милиона мајки на свету. Сви сте ви осуђени да трпите свирепе ударце од најрођенијих и најмилијих. Али знајте да су ти ударци неизбежни, као што је неизбежна смрт. Ако их не осетите, знајте да ваша деца нису живи људи, већ мртве лешине. Онај који не постави ни једном захтев: хоћу да живим, није знао шта је то младост, пубертет, врела крв, машта и сањарење. Ја га презирем, а ви не очекујте од њега много. Јадни родитељи широм целог света! Ви, који морате да се покоравате захтевима судбине, остаје вам ипак да ублажавате колико се може чашу жучи која вам је намењена. Чиме? Ипак саветима, али нежним, разложним и што је главно, датим у згодном часу.
9. ДЕЦЕМБАР 1943.
Са Тасом се скоро уопште не виђам и све ми је мање потребан. Вера у самога себе постепено ми се враћа. Има неоспорно тренутака када се осетим тешко у самоћи и кад вапијем у Бога за неко живо, искрено биће. Али ти тренуци срећом пролазе и на њихово место долази рад. Рад на превођењу са француског језика, рад на медицини, читање, писање и размишљање. И тек што се ту заморим, долази здрави и спасоносни физички рад. Духовно све више јачам, а опорављам се и телесно такође. Ваздуха, рада и хране, има хвала Богу доста. Можда ће на крају крајева некад бити остварена моја главна замисао и жеља: идеализам удружен са реализмом, душа са вољом. Ако то будем остварио, бићу победник. Идеал је ту, душа је ту, све остало је мање важно.
Вратио бих се за тренутак на претходно писање о карактеру свога оца и његовој сличности са мојим карактером. Размишљајући даље о односу очеве унутрашњости са његовом одбијајућом спољашћношћу, дошао сам до једног прилога који говори у корист његове унутрашњости. Има људи у које спадамо и ја и мој отац који врло тешко исказују своја осећања јавно, отворено. Такви људи на изглед су хладни, укочени, некако тврди и крути. Али да ли та њихова крута спољашњост одговара њиховој врелој унутрашњости? Нипошто. Мајка често говори да смо и ја и отац безосећајни људи, да немамо у себи нежности и љубави. Да ли је тако? Не знам да ли смем да кажем да бар нешто познајем себе; да осећам и знам да ја нисам безосећајан, да знам шта је нежност и да умем да се радујем и плачем. Али моја спољашност заиста то не показује. Да ли онда има право моја мајка која ме назива безосећајним? Мене, који волим и обожавам Бога, музику и природу? Три најважније ствари. Само што ја осећам на други начин но други људи, осећам их дубоко у себи. Не, нема права, ја то тврдим. Из тога ето, аналогно размишљајући, и наслеђе позивам у помоћ и закључујем да и отац мора да крије у својој унутрашњости неког другог човека, бољег, лепшег. Није тачно да је он безосећајан, он је само неспособан да покаже како и шта осећа. Он, као и ја, не уме да испољи шта га мучи и чему се радује. Он и победе и поразе прославља у својој скривеној унутрашњости, затвореној за видљиве очи света. Зашто смо криви што не умемо и споља да се радујемо и плачемо? Не, нисмо криви. Оно што ми немамо, сматрају у српском друштву као ману, недостатак. Друштво је, нажалост, у неким случајевима јаче од нас. Ако му не покажемо да и ми знамо шта је радост и бол, оно ће нас немилосрдно одбацити. А то не смемо допустити. Ми имамо у себи човека и њега нам не смеју убити или онеспособити за рад и борбу. Ако то ипак учине, упркос наших напора, повући ћемо се у нашу скровиту али милу рупу. Неће нам требати нико, бићемо сами, и према великом писцу Ибзену, тек онда најјачи. И ето због свега тога, због те истоветности мога и очевог карактера, мене највише заболи очеви прекори, очево неинтересовање за мој душевни живот, његово неразумевање. Па он не познаје ни мало себе кад мени пребацује наше заједничке мане. Када ми говори да је све у мени маска. Маска? Као да постоји човек без маске. Старо је правило: маску навуци и лик свој нашминкај, па иди међ људе! Јер људи те неће примити без маске. Зар наше међусобно опхођење није у већини случајева лажно? Зар ми допуштамо да нам се види право лице? Као што би го човек на улици био одведен у затвор или у лудницу, тако би исто био одведен и онај који би скинуо маску и тако ушао у друштво. Циљ је племенитијег човека тај што треба да се труди да задржи што мањи број најнеопходнијих маски. Само што то није лак задатак.
3. ЈАНУАР 1944.
Чудно заиста! У ову нову годину ушао сам некако смело, одважно и са много, можда нескромних жеља и нада. Да будем такав оптимиста, можда ми је дао повод баш први дан у новој години. Дан, који сам провео врло лепо. Било је свега оног што тако желим и волим. И физички рад чији сам прави значај и лепоту сазнао тек по одласку у националну службу и коме једино имам да заблогодарим и за трезвенија духовна размишљања и за физичко развијање и поправљање. Био је тога дана и духовни рад, изучавање неких медицинских предмета, и то сам чино са великом вољом и љубављу. Са поносом саопштавам да ми воља јача, а да је љубав према медицини управо фанатична. После ручка сањарио сам, и душа је имала свој глас. Поред осталих фантастичних маштања, сањао сам о будућности као доктор, о својим путовањима по тајанственој Азији и дивљој Африци, о испитивањима у тим крајевима. Морало је, као уобичајено, доћи и маштање о „њој”. Оно је било тако дирљиво јер је можда „она” стварно постојала. Можда је то била она мала девојка са треће галерије Народног позоришта у који одлазим да слушам опере; детињастог је лица дивних очију и косе; на свакој опери виђам је на једном истом месту. Ми се увек погледамо као два заљубљена голуба и у себи можда шапућемо све оно што бисмо рекли један другом гласно. А можда и није то „она”, или је можда и сувише „она”, да би је био достојан. Гледајући је, често ми долази мисао, нарочито онда када кажем или учиним неку гадост, да је нисам достојан. То ми се раније у машти није догађало, и то ме плаши. Па ипак... све „оне” код мене су тако магловите, нејасне, нематеријалне. Све су „оне” у мојој машти тако тајанствене, тако обавијене тамом. Да ли је овако код сваког младића у пубертету, да ли постоји у машти посебно место за „њу”?
Тако сам ја лепо завршио први дан у новој години и тај први дан улио ми је веру да ће ова година бити боља од прошле. И данас као и пре годину дана стојим на гледишту да ће се свет најлепше проживети у заједници, или ако то није могуће (што постепено увиђам) – у смени душе и воље, кротости и достојанства, идеализма и реализма. Моје су жеље (можда нескромне) да будем душеван човек и да студирам медицину, а и да је завршим, са вољом. Да, да будем човек ослобођен ситничавости, свађа површности, учмалости; свега онога што карактерише ситнобуржоаско друштво града. Да, то су жеље. А како стоји мој карактер данас при осврту на протеклу годину? Да поменем још и жељу свих Срба, то је што раније ослобођење.
Протекли период пубертета указао ми је на значај и лепоту идеализма у животу. Додуше, протекла 1943. година била је година кризе моје младости, криза пубертета и зрелости, дечаштва и младићства. Свако доба живота има своје карактеристике. У младим годинама оне се нарочито брзо мењају. Као што сам написао, лепота идеализма открила ми је делимично све лепоте које садржи у себи мисао о Богу, природи и музици. Сада можда улазим у зрелост са незаборавним проживљеним и идеализмом у души. Са друге стране прелазно доба показало ми је да је душа без воље немогућа, да је идеализам без реализма штетан. Показао ми је да је живот борба за добро, за лепо и узвишено и да је живот леп и могућ само у смени супротности. Живот је борба за лепо – оружје је душа, али живот је борба – оружје је чврста воља. Ако имам само једно, нећу победити живот; ако имам само друго, нећу разумети лепоту живота. Напред, нека почне нова година у тријумфу душе и воље. Нека да мили Бог да се оствари моја предвиђања у срећну нову 1944. годину.
13. ФЕБРУАР 1944.
Радо слушам музику, нарочито оперску и симфонијску. Словенска музика Чајковског, Мусорског, римског Корсакова, Сметане, Дворжака и других, носе у себи нешто свечовечанско. Словенски мотив у својој битности, једнак је код свих словенских композитора симфонија. Код свих се осећа широка, топла и нежна словенска душа. На неким местима у музици, а и књижевности, човеку долази мисао да нико толико не жали Адамов пад и пролазност овога материјалног, видљивог света, као Словен. Да нико толико није дубоко мислио о Богу и вечном животу од Словена. Да нико толико не жели потпуни тријумф Добра као Словен. Само је Словен у стању да поред најузвишеније мисли, гаји „најцрњу подлост”, писао је Достојевски. Али, кроз музику и књижевност, оно што остаје за сва времена, Словени су дали непролазна дела, показали свету своје најплеменитије мисли. Мисли о Богу и души. Подлост је остали за реални, прљав живот.
Словени су још увек млад народ, тек на почетку своје историје. Али њих чекају велики дани, дани када ће освојити цео свет, не оружјем, бомбама и авионима, не насиљем, терором и влашћу, већ духом, мишљу, душом, словенском. Словенски Бог постаће једини Бог широм целог света. Словенска душа биће та која ће одахнути живот, лепоту и снагу свим учмалим и тврдим душама Запада. Са Истока ће звезда засијати. Запад је на граници свога живота. Све се више чини да Запад не може више да пружи ништа ново, светло и снажно. У њему владају новац, хладан разум, преваре, материја. Сунце Запада је бледо и малокрвно, оно залази. Рађа се једно ново сунце, младо и црвено као крв здравог младића, бујно и снажно које ће извршити преврат у свету и донети му нешто ново, лепо и трајније. Негде на Истоку се крије то сунце. Толстој, Достојевски и Ганди указали су на њега и његов скори излазак. Тамо на Истоку још влада душа и срце, и они морају опет да преовладају светом. Свет се мора обући у ново рухо, сјајно и чисто. Словени ће бити ти који ће помоћи човечанству да поново пронађе себе, своје изгубљено ја, своју изгубљену душу, свога изгубљеног Бога. А словенска музика постаће музика за цео свет. У њој ће се тражити мелем за ране, лек за болести, свету водицу за оздрављење. Сви ће њој хрлити као извору који лечи све болести. И сви ће плакати када чују чежњиву мелодију Влтаве, постаће добри и тихи као деца. Дуже ће говорити души, сви ће похитати да уче музику, сви ће бити музичари душе и срца. Ох, да ли ћу доживети то време када ћемо ми Словени владати светом, душом и срцем, никад оружјем и насиљем?
30. ЈУН 1944.
Радост и срећа дошли су пре него што сам се могао надати. Опет Бог, опет црква. Нови светови, нове мисли. Бесконачан је, пребогат пут душе људске. Онда када се најмање надам, она проналази до сада невиђеног Бога, непреживљени мир душе. Онда када помислим да сам двогодишњим одлажењем у цркву исцрпео све тајанствености коју она пружа људској души, Бог ми показује да сам само сићушно мали део божанског у човеку до сада осетио. То је зато јер се човек непрестано мења у својој унутрашњости; и баш у том богатству, различитих људских стања лежи значај човека као духовног бића. Људи су често несрећни само зато што су заборавили себе, непрестано и неуморно самоиспитивање. Јер кад би човек испитивао себе, различита расположења, своје несреће и радости, своје успоне и падове, њему никада не би било досадно. Човек је зато најзагонетније биће на свету. Дубина и ширина човекове душе равна се са неограниченошћу васионе. Толстој и Достојевски су зато генији што су својом метафизичком интуицијом продрли у тамне дубине људског духа, у такве дубине за какве се сматрало да не постоје. Њихова дела међутим, показују несумњиво постојање таквих лавирината у човеку. Они су ископали из себе оно што други нису ни сањали да се може ископати. А тај лавиринт постоји безмало у сваком човеку. „Ти мораш само непрестано да копаш, у теби је непресушни извор” писао је Марко Аурелије. Сваки човек има тај извор, само он неће да окопа оно мало земље што смета прилазу извору. А онај ко је уклонио ту земљу, завирио у дубину, тргао се пресрећан и запрепашћен. Извор је показивао чудо, тајну, Бога, он је представљао калеидоскоп са тисућу боја, најразличитијих. Црно и бело су му границе, а између њих на хиљаде нијанси.
10. ЈУЛ 1944.
Док сам пре годину дана, баш у ово време био у унутарњем хаосу, док је сукоб теорије и праксе, идеализма са реализмом, књига са животом, увелико беснео у мени, данас могу пуног и задовољног срца рећи да су та питања углавном решена. Без неког самохвалисања ја осећам да познајем себе добро. Па ја кроз цео пубертет и нисам радио ништа друго него непрестано испитивао лавиринт своје душе. Морао сам их најзад проналазити и проучити. Мада још нисам ни ушао у прави, самосталан живот, већ само сазнање да је живот све, сама одлука да престанем са теоретисањем и окренем се животу били су довољни да једним делом свога бића заиста и уђем у живот и научим много из њега. А живот је решавао сва пубертетска питања путем најмањег отпора, значи на једноставан и прост начин. Ипак је остало једно питање за које је био потребан непосредан живот, непосредно и стварно искуство кога ја нисам имао. Питање сексуалности било је тешко решити још и стога што се оно протезало као мучно и нерешиво још од почетка пубертета. Одговор на ово питање, као и на сва остала слична пружиће живот. Али када ће га пружити, не стоји до мене. Јака ми је жеља да га решим што пре, јер дуже одлагање може имати последица по мој будући живот и рад. Сексуално питање иначе једно је од најтежих и најнерешљивијих питања, посебно за младе. Баш зато, правилно га решити значи задобити велики део пута изграђивања самога себе.
03. НОВЕМБАР 1944.
Размишљам о себи, гласно разговарам са собом, критикујем се, хвалим се. Признао сам значај свог теоретског човека, признао празнину свог практичног човека. Улазак у болницу направио је дубоку рану у мени, произвео разочарење у души. Разбио се сан младости о тзв. дубоком оптимизму. Ја јесам довољно образован и начитан за своје године, али авај, нашто ми то знање? Нашто када је рупа у коју сам се завлачио, из које нисам хтео да изађем, створила од мене сањалицу који је само теоријски решавао питања живота и смрти, питања које теорија не може да реши. Бежао сам од друштва, једва ако сам имао једног искреног пријатеља, а никад ни једну пријатељицу, а било је потребно имати више другова, разноликих, из свих кругова и сталежа, више другарица које би спречиле фантазирање о женама. Овако, у двадесетој години, треба тек стицати друштво, тек се упознавати и мешати са људима, треба тек схватити живот. Али гле беде, гле јада! Као и некада, ја се и данас плашим живота, плашим га се баш зато што сам га делом упознао, што сам одшкринуо један крајичак његове завесе. Што је главно, мислим да га се оправдано плашим. Та, он ми је већ откинуо део душе, најплеменитији, најбожанскији део који се зове – пубертет. Нису ово празна и сентиментална нарицања за протеклим данима, не, ово је стварност, јава. Где се налазила моја душа од пре две године, где је ишчезла, где одлетела? Где су моја маштања, где је богатство и срећа моје душе? Знам. Природан је закон краја пубертета, треба да стигне зрелост, реализам. Добро, али значи ли да је мој пубертетски страх од живота и реалности био оправдан, уместан, значи ли да је он све тачно предвидео и знао... све једно... знам да постоји једна истина, неумитна и неприкосновена: Велики људи постају животом и несрећама већи, мали људи још мањи. Без коментара и личних алузија. Будућност има реч.
27. НОВЕМБАР 1944.
Ох, даље од мене сви социјалисти, сви комунисти, све политичке партије, што даље! Не желим вас, мрзим вас чак, мада вам често одобравам али нисам ваш, запамтите то. Од када знам за себе индивидуалиста сам, не могу и нећу да будем заштитник, вођа или део масе. Масе која коље, пљачка, веша. Нећу да упрљам руке дотичући се руке убица, све једно чијих. Нека каже Ниче да сам слабић, да се плашим крви и страхотних призора, да не схватам живот. Проклето данашње време! Време које од свакога тражи да политизира. Ако је то нормално и праведно, ја то не схватам. А ипак некад сам говорио да је борба основ живота! Ах, мога идеализма и маштања! О каквој сам ја борби сањао а какву сам видео на делу! Такву борбу ја збиља не умем и нећу да водим.
Никад нисам тврдио да је демократија најбољи режим за једну државу, ја само знам да је она најбоља за мене. Зар је потребно забога да будем комуниста или фашиста, кад имам у руци виолину или када седим за клавиром и путујем у друге светове, доживљавам те светове, живим у другим световима! Зато добро разумем Милета, дивног младића који свира виолину, који компонује, који зна да може да ствара.
Објављен је списак 105 стрeљаних лица данас у новинама. Већина интелектуалаца и Срба, међу њима доктори Мијушковић и Зец, књижевник Светислав Стефановић, министри Ђорђевић и Јанковић, глумац Цветковић и други, међу њима професори Универзитета. Стрљани су у име демократије зато што имају супротна политичка убеђења.
11. ДЕЦЕМБАР 1944.
Данас сам завршио читање занимљиве књиге руског мистика, идеалисте и песимисте, Николаја Берђајева о „смислу историје”. Остављам на страну истинитости и претераности његове философије историје. Такође остављам на страну његове делом тачне и занимљиве мисли о паганству, хришћанству, хуманизму и ренесанси, као и о данашњој цивилизацији. Он је за мене значајан јер ми је помогао да се успнем на постоље духовног погледа на комунизам и њему сличне појаве у друштву, као и на све његове карактеристике: атеизам, материјализам, позитивизам, колективизам итд. Дакле, ја данас поново осећам да као индивидуалиста, интелектуалац, као младић који је проживео пубертет, који је склон духовном и метафизичком (нарочито религији и философији са уметношћу) не могу бити за комунизам. Са овога духовног постоља, ја комунизам сматрам као империјалистички диктаторски режим који од људи ствара задовољно и покорно стадо. Опадање духовног живота код човека, опадање културног живота на рачун социјализма, материјализма и атеизма, узрок је дубоке кризе у свима гранам духовног живота човека, кризе која данас влада и која ће још владати. Данашњи светски хаос коме се још не види краја и који ће по пророчанствима неких духова још извесно дуже време трајати, последица је материјализације и машинизације живота, последица самопрецењивања човека које води површности и опадању духовног живота. Религија и философија! Две најсуптилније и најдубље појаве у свету, појаве које расправљају и испитују човекову судбину на Земљи, појаве које су дале човечанству највеће геније, највеће буктиње и огњишта мудрости и лепоте! Христос, Буда, Мухамед, Платон, Сократ, Аристотел! Али и Кант, Декарт, Спиноза, Леонардо да Винчи, Микеланђело, Шекспир, Гете, Достојевски, Бетовен, Вагнер! Какав пламен, какви вулкани, какви несхватљиви горостаси! Чега су они производ? Да ли биологије, еволуције, социјално-економског закона, закона средине? Дарвина или Маркса? Зашто се не разуме да су над свим овим титанима мисли били пламени језичци религије и философије, језичци Духа? Није толико важно и значајно знати да ли ће се Југославија или можда и цео свет комунизирати, много је важније разумети и знати да је комунизам само један од привремених облика диктатуре, да он означава кризу културе и да баш он својом појавом и трајањем посведочава немоћ свих позитивистичких и материјалистичких доктрина.
13. ЈАНУАР 1945.
Можда су животињски, али и чудесно снажни и дубоко узбуђујући тренуци сексуалности. У овоме тренутку сваки ми дамар тела бије снажном жељом за женским телом. Та ја га имам сваког дана пред собом, голог, младог и старог, пуног и сувоњавог. Ја га познајем добро, познајем његову обичност, често ружноћу. Машта ми визионарски ствара обле контуре младог женског тела, спопадају ме лудачки страст и привлачност ка супротном полу. Готово се копрена хвата пред очима, неспособан сам да јасно и правилно мислим, а поглед ми је мутан. Незадржива је та снага у човеку, снага која би у другим приликама чинила физичка и духовна чудеса. Ретки су ови моји данашњи тренуци сексуалне пожуде. Узрок је изгледа била једна из виђења позната девојка, Јеврејка, сестра мога школског друга. Правилност његовог лица је као извајана. Упадљива црнка, са тршавом, бујном косом, црним обрвама које готово састају, грчки нос, сочна уста и љупки подбрадак. Очи? Нису жеравице како се обично каже, али су тако тајанствене и загонетне, пуне привлачности, обмане, титрања са људима. Очи које зову и одбијају, оне нуде своје влажно и топло тело, али не гарантују да се човек може од њега безопасно удавити. Оне продиру у мене нешто укоченим и хладним погледом, као да ми читају мисли, жеље и наде. Оне ме опијају и распаљују, оне ме понижавају и доводе до роба и ласкавца. Оне су моћне, господарске и заповедничке. Коме ли оне дозвољавају приступ у чисто светилиште женског храма, голог тела? Ко ли је био или ко ли ће бити тај срећник који ће мирисати и љубити тело „моје” Јеврејке? Да ли ће то бити нека обична будала научена да мења женска тела као трговац робу, или неки идеалиста који очекује појаву оне коју неће упрљати и заробити његову душу, ослобађајући тело из дугог и мучног ропства? Моја душа верујем, не би изгубила од свога значаја када би имао у својим невештим рукама ову малу Јеврејку тајанствено-чудног погледа. Хтео би да видим само онај тренутак у коме се од двоје ствара један, када Барбисов јунак из романа „Пакао” муца у екстази надземаљске радости, али никако она каснији тренутак раздвајања, туђења и разочараности када болно и песнички узвикује: То није ништа! Овај опис у роману толико је успео, толико је песнички јак, да сам јасно видео могућност остварења једне музичке симфоније са таквим садржајем.
Чудна је снага нагона и маште двадесетогодишњег младића који може да каже да још увек није имао сексуалних односа са женом!
02. ФЕБРУАР 1945.
Тражи, тражи и увек тражи. Никад не смем да будем миран, учмао или плеснив, и што је најгоре, никад задовољан собом! Увек ми дај, о божанска Промисао, чиста ваздуха, свеже мисли, нове идеје. Нека кипти у мени, нека ври, нека сева и грми, нека сам увек у покрету, стварању, динамици. Није живот у томе да се свакодневно врше исти послови, исте механичке радње. То је живот ситничара, малограђана, не – Човека. Не. Треба ићи стално за срећом јер се она не може остварити, бројати непрестано звезде на чистом небеском своду раног пролећа, јер их никад не можемо избројати; откривати узроке и лечење болести, тражити и мислити о Богу, јер је недокучив. Али главно је и неопходно потребно увек само тражити, мислити, желети. Једино је спасавајуће ићи и само ићи за својим идеалом, за својом удаљеном али откривеном буктињом, увек ићи напред у Непознато и Тајанствено. Ох, бежимо до свакодневног познатог, уобичајеног, истог! Бежимо од њих, грозимо се њих, као што се грозимо устајале, плесниве баре која нигде не отиче. Избегавајмо такве људе, такве догађаје, такве послове као што избегавамо трулеж и поган. О, чистото небеског свода, о непознати и неприступачни предели дивље Африке и Азије, о дубока Мисли која се не даш задржати – како сам вас жељан, како сам вас жедан и гладан! И каква срећа кад осетим у своме узбурканом срцу само један део вас! Тада све у мени узаври, прокључа, узбурка се, а трома крв која зна увек за исти пут, узбуни се и узбуне се органи, узбуни се мисао.
Револуција је вечерас у моме мозгу. Ишао сам улицама као луд, откопчавао капут и кошуљу да бих што више удисао свежег ваздуха, описао сам се новином мисли, што дуже разрогачених очију посматрао звездани небески свод. Али једна мисао, једна упорна и господарујућа мисао владала је мноме, управљала радом мозга и задихано, песнички ми шапутала: тражи, тражи и само тражи. Оног часа када помислиш и одаш се свакодневним бригама, оног часа када се осетиш задовољним због неке обичне ствари – у бари си. Не задржавај се никад сувише дуго на земљи, у небо, тамо је место правом Човеку. Жели га целог живота – и ти ћеш наћи небо у себи, не увек јер си везан оковима са земљом, али ћеш га осећати, удисати. Колико снаге, полета, лепоте добијам од тих речи. Како ми оне благотворно помажу да савладам сваку нискост људи који ме свакодневно окружују, сву једноликост догађаја које свакодневно преживљавам, сву кризу данашњих људи! Неугашени вулкан је у моме срцу. Он има периоде мира и неактивности, и силне и страшне ерупције пуне лавине и ужарене масе. Спремна је моја Мисао увек да полети у небо, спремни су увек моји бродови да напусте мирну луку и да се отисну на пучину, узбуркану и валовиту пучину океана. И тај вулкан и та Мисао, и ти бродови, јесу и остају мој прави живот, мој Бог. Ако се једнога дана угаси тај вулкан, изгубе крила ове Мисли, угасиће се и мој живот. Угасиће се сам или ћу га ја угасити. Пламена је вера и пламена снага мога срца у тренуцима ерупције. Чуј Мопасана, јер су Мопасанове речи вечерас моје речи: „Ах! Кад би песници могли да прелете простор, да испитају звезде, да открију друге светове, друга бића; да у моме духу без престанка мењају природу и облике ствари, да ме без прекида носе кроз непознате и увек нове и чудне крајеве, и да ми отварају тајанствена врата неочекиваних и чудесних видика!”
Година 2015.
Спремам се да спавам у кревету у непознатом стану. У размаку од неколико минута, улазе наизменично две жене, свака држи дете, старо годину, две. Једно је дете изразито плаво, умиљато, лепо, гледа ме.
(у току личне кризе)
Видим пред собом једног лепог коња заглибљеног у блато са све четири ноге како не може да се макне.
Полазим у шетњу ван града, у пространо поље, при крају дана, сунце тек што је зашло за хоризонтом. Нека чудна, дивна мирноћа и лакоћа владају. Даље шетајући, назирем у даљини велику православну цркву тек што није завршена у градњи. Иза ње назире се нека тврђава.
Полазимо од куће аутомобилом, увече. Мајка је за воланом (мајка никад није возила-моја примедба), ја сам поред ње, још неко од родбине седи позади. Изашли смо из града и ушли нормалним путем у потпуну помрчину, само фарови аута осветљавају мало испред. Мајка успорава вожњу, не плашимо се, али крајњи опрез је ту.
Заједно са мањом групом планинара, веремо се по чистом камењу вешто их прескачући на путу према горе. Са друге стране камењара, види се море. На крају пењања улазим у неки мали базен са нешто воде на дну као у неко светилиште са светом водом. Неко ми ставља у руке једну бебу.
(сан уочи разбољевања и хоспитализације)
Седим као да сам блажен у неком излогу, пролазим много света дивећи се моме пријатном и насмејаном лицу. Одједном експлозија која неким светлећим предметом погађа моје лице. Оно се после тога деформише. Не осећам бол, као да је тако требало да буде.
(сан за време болести)
Не могу да пређем из једне просторије у великој згради у другу и трећу просторију директно; неки старији човек као неки чувар или игуман зграде каже ми да могу изаћи заобилазно, кроз неку шуму, а спушта се вече. Како проћи кроз мрачну шуму?
(у току опоравка од болести)
У непознатој сам просторији у којој ми неки првосвештеник (без браде) саопштава неке иницијацијске тајне. Будим се са пријатним осећањем да сам „одозго” заштићен.
Полазим са неколико старијих православних жена у манастир (да ли у манастир Ћелије?). Идемо пешице, пут је земљан, местимично каменит и воден. Идем напред, лако и радосно. Стижемо до једне раскрснице која одваја наставак досадашњег правог пута и другог, који иде низбрдо. Велика недоумица куда треба ићи. Можда ипак правим путем?
Атомска бомба, метеор или нека природна катастрофа, устремљује се директно на мене и женску особу поред мене (Јелена, Радмила?). Савршен мир у мени, чак радозналост шта ће бити после погибије „с оне стране”. Ништа. Сан.
Наука је открила могућност да се човекова глава одврти са врата и друга глава уврти у лежај на врату. Није јасно у сну да ли ја треба да преместим и наместим главе самом себи или неком другом. Једна је глава за дан, друга за ноћ.
Година 2016.
Добио сам на дар из духовног света „љубичасти поглед” који је трајао минут, два, а постао сам га свестан – накнадно. То је био поглед љубави и блаженства!
Полазим у шетњу кроз непознату природу. Убрзо се нађем у некој каменитој ували окруженој огромним стенама, толико великим да се не види небо. Нигде никога. Плашим се да нећу наћи излаз.
У иностранству сам, са крова неке, бар двасето-спратнице; спуштам се безбедно кроз неки дубоки отвор као шири олук – право у собу у којој је мајка.
Полазим са Јеленом на излет у природу аутом. Остављамо ауто пред улазом у шумску природу. После краћег времена заједничке шетње, губим Јелену из вида. Ходам сам кроз пусте пределе огромних кањона окруженог стенама. Залутао сам, не знам пут за повратак. Најзад сретнем групу људи који дају неку позоришну представу у природи. Олакшање! (Овај сан ми личи као могући пут лутајуће, усамљене душе после смрти)
Са групом људи стижемо до последње трамвајске станице, даље продужавам пешице са мајком и још једном женом. Стижемо до беспућа, вода је пред нама. Сетио сам се у сну да сам до овога места већ једном раније долазио, да сам некако нашао пут повратку. Како се сада вратити?
Још са неким драгим људима посећујемо у некој непознатој кући сталну изложбу таписерије и старих предмета, скулптура. Све је на тој изложби тако савршено да моме усхићењу нема краја.
Полазим из садашњег стана ка улици и кући у којој сам се родио. Тачно преко пута те куће, чекају ме отац, мајка и Васко Попа.
Нас троје, ја између непрепознате жене и таквог истог мушкарца, мени врло блиских људи, као да смо се нашли у духовном свету и из њега примамо преображавајуће благости са поруком како даље да живимо. Диван доживљај љубави!
Година 2017.
Налазим се у просторији Патријаршије. У некој засебној соби свлачим се и облачим. Пролазим кроз просторије Патријаршије, лутајући. У једном тренутку схватим да сам полуобучен; тражим просторију где сам се пресвлачио, не могу да је нађем. Знам да треба да путујем, али не знам када полази – да ли воз или авион. Питаћу некога.
У природи сам, јутро је дивно, мада није сасвим свануло. Окружен сам групом људи, мени драгих, који дискутују о духовним питањима.
Неки жагор је пред вратима мога стана. Неко је протурио неколико писама и коверата испод прага стана. Отварам врата, неколико непознатих људи предају ми нова писма и коверте. Питам се да ли су честитке или умрлице.
Пошао сам у иностранство на неко предавање које успут сазнајем да је отказано. На повратку нашао сам се одједном на пустом, маленом острву, на пучини мора. Очајан сам. Појави се рибарски бродић са људима, молим капетана да ме поведе. Он ми нешто објашњава на страном језику који не разумем. Шта ће бити?
У једној мањој, отвореној кутији има неколико запаљивих материја. Из кутије излази пријатан мирис који освежава ваздух. Да би тако функционисало мора повремено да се убаци пламичак шибице. Чекам са радозналошћу ко ће то да уради, а да не дође до пожара.
Заједно са Јеленом пењемо се дуго у једној каменитој, великој кући. Што се даље пењемо, све је лепши видик са висине на околину.
Нас неколико мушкараца налазимо се испред једног бурета са белим вином. Пошто је то буре моје, предлажу ми да га отворим и пробам вино. То и чиним, вино ми се чини слабије од очекиваног, дајем и другим ада пробају, и они то потврђују. Нећемо ипак да га просипамо.
Година 2018 (до априла)
Са групом туриста упутили смо се у неиспитани део неке планине. Стижемо у веома пространо подручје безводног камењара, насеобине од пре више хиљада година старе цивилизације. Препознајемо остатке амфитеатра, цркве, све је моњументално, лепо, иако је остало само камење. На крају дивнотног разгледања, поставља се тешко питање – где да нађемо излаз одатле?
Нека лепа, млађа жена, непозната, појави се у мојој соби. Погледи нам се укрштају и казују исту жељу. Она се потпуно свлачи, али не преда мном, и појављује се сва обмотана белом ватом као пеном. Таква улази у мој кревет.
Са једним познаником долазим на море у неки хотел. Обилазимо плажу и видимо на површини мора много ситних печурака које се мичу. Како ћемо се купати? Познаник ме умирује и каже да ће управа плаже све ишчистити.
Са групом туриста стижем у Грчку на море. Не знам како, изгубио сам везу са групом, сам се пењем уз брдо и сретнем неког Грка који зна српски и који покушава да ми нађе излаз. Међутим, губим везу и са њим, дезорјентисан сам. На крају се нађем у неком грчком селу, на врху брда, поред неког становника села са којим не могу да се споразумем. Очајан сам, тако се и будим.
Налазим се у неком занимљивом друштву, у некој соби, играмо се међусобно постављањем кратких питања један другом и очекиваних брзих одговора. На питање упућено мени – чега се највише плашим, одговарам одмах: Нечега у себи што може да ме уништи.
Човек и његов идентитет
Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво, из 1950, (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет?
Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично. Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи.
Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире?
Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе. У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа - останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека - успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније. Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања.
Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије, (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају „преокретање свих вредности“.
Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи) теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском. Смрт је све мање за људе данас прелаз „са једних мајчиних груди на друге“ као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија. Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да „све остане по старом“. Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то „старо“ за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и „апсурдно биће осуђено на слободу“.
У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје. Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације).
Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета.
Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) . један нови - човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору.
Само дела љубави остају
Ова једноставна истина која нам је остала за сва времена од Господа Исуса Христа, који је Својим делом и речима, у ствари, целокупним Својим животом посведочио моћ љубави, прима се од људи, или као сама по себи разумљива истина, о којој нема шта даље да се мисли и каже, или са недоумицом и сумњом. Они који сумњају у веродостојност истине: само дела љубави остају трајна, и с ове и с оне стране, чуде се зашто у трајна дела или трајне заслуге не би спадала и дела славних градитеља храмова, мајстора који су украшавали храмове мозаицима, фрескама и икона ма, затим друга уметничка и књижевна дела, научни проналасци, политичке творевине, као и многи други Изуми и умотворине света. Обични људи се и не питају да ли ће за њима нешто остати, јер су убеђени да су својим радом (да ли увек поштеним?) задужили своју децу, остављајући за собом имање и новац, наме штај и породичне фотографије, па ће се, ваљда, та њихова деца, заједно са њиховим именима, спомињати још дуго после њих, од потомака.
У оваквим и сличним нагађањима, истина је само делимична, самим тим привремена и пролазна. Што се тиче, најпре, градитеља и мајстора који су храмове изнутра испуњавали фрескама и другим уметничк делима, њихова се имена веома дуго кроз историју нису знала, не зато што су избрисана бурном прохујалом историјом, или из неког другог разлога, већ што нису ни била уписана. Оно што се данас назива познат, самосвестан и поштован уметник, све до XIII. XIV века била је реткост. Некадашњи уметник сматрао би недопустивом охолошћу да себе самог сматра за творца сачињене творевине, јер су и он и они који су посматрали дело сачињено од човекових руку, али не и од његовог духа, добро знали од кога долази надахнуће. Није случајно да су оваква дела најдуже и остала; ми им се и данас дивимо, ништа нам не смета што не знамо имена њиховог творца, јер управо зато, што су потекла од јединог Творца неба и земље и што су створена у љубави и из љубави, она су и остала трајна.
Не треба бити, међутим, неправичан ни према делима оних уметника и научника чија су нам не само имена, већ и животи до у ситнице познати (сетимо се само Микеланђела, Дантеа, Милтона, Његоша. Тесле. Пупина). И она су остала и до нас допрла захваљујући у првом реду делатној и стваралачкој љубави коју им је Бог разгорео у срцима. Љубав носи у себи, као једно од битних својстава - стваралаштво. Када нас је Господ Исус Христос, преко својих апостола и ученика (сетимо се само апостола Павла, а онда низа светитеља раног хришћанства) привукао и узвисио до себе, Он нас је, у исто време, оспособио да подражавамо Божје стваралаштво, али под којим условом? Змија нас је у рају такође подбалала да се одрекнемо без послушности „као богови“, што је од мах произвело у човеку охолост и са њом увереност да човек може и сам да живи, ствара и постане једини господар природе. Оваква непослушност првобитних људи морала је бити кажњена смрћу, која је човека учинила бар донекле свесним његове ограничености и слабости. Али Бог је оставио човеку слободу бирања између добра и зла и, нарочито, слободу веровања.
Ко је, онда, прави стваралац, и чија дела остају трајна? Само онај човек који у вери и нади прима Бога као првог и јединог Ствараоца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог и који тек онда, надахнут Божијом љубави може слободно да ствара таква дела која трају и која ће трајати и са ове и са оне стране.
Не треба помишљати како је Бог за човека несхватљив делилац правде и дарова (талента) који слично Усуду, из народне приче, насумице вади златне, сребрне или бакарне новчиће из ковчега, па их баца пут новорођеног детета, одређујући му тако судбину. Ако Бог и остаје за сваког човека непојаман и недохватљив у Његовој суштини, која је, према Св. Григорију Палами, заиста човеку неприступачна, ово никако не значи да Бог није сваком човеку подарио. већ при рођењу, могућност, способност, слободу да Га тражи, у Њега поверује, самим тим Га и заволи. Зар нисмо још у Старом Завету научили која је прва Бо- жија заповест човеку: њу понавља и Господ Исус Христос у Новом Завету.
Стога се, немојмо жалити што нисмо од Бога добили дар једног Рембранта или Достојевског, Баха или Гетеа, јер је Бог сваком човеку подједнако добар Отац и од сваког Он очекује да му љубав узврати љубављу.
Али како волети, питали су се већ толико пута људи, са дубоким и тешким уздасима. У једној књизи старца Софронија (прослављеног биографии о Старцу Силуану, одскора грчком светитељу) читамо и ове поучне редове: „Ти си ми дао заповест да волим али ја у себи не налазим никакву снагу за ту љубав. Дођи Ти да испуниш у мени све што си заповедио, јер Твоја заповест превазилази моје снаге.“ Ето, најбољег одговора сваком од нас када смо искрено тужни и потиштени јер не откривамо у себи зраке љубави. Авај Оче, Ти уђи у мене и одушеви ме за дело Своје, одагнај од мене сумњу и „духа страха“, дај ми ,,силе и љубави и чистоте!"
Када смо, макар и само једном у животу, осетили дах Божије љубави и сами учинили људима дело љубави, дело без икаквог остатка, што значи без и најмање помисли на награду (свеједно да ли овострано или онострано), сигурно смо видели да само љубав вреди и да једино оно што је учињено у љубави остаје заувек. Зато је добро речено да је пробни камен за сваки прави посао или изговорене речи питање: да ли су надахнути љубављу? Када би човек само једном могао да увиди како је узалудан највећи део његовог рада кад га не покреће љубав, био би много мање сујетан и неплодан у својим активностима.
А на крају, или на почетку сваког нашег делања, ваља се подсетити дубоких и величанствених речи Христовог Златоустог Јована:,,На Страшном суду поставиће се само једно питање - о нашем милосрђу".
ДЕЛУЈЕ - НЕ ДЕЛУЈЕ (МОЛИТВА, ХРАНА, ЛЕКОВИ...)
Чујемо готово свакодневно - а и сами изговарамо - како нешто делује, а онда, то исто нешто, не делује. Да видимо најпре, шта је то нешто што једном делује, а други пут не делује.
Пођимо од молитве као једне од суштинских човекових потреба. Тешко је замислити човека који се није бар једном у животу обратио за помоћ невид. љивој Сили. Вукова народна пословица гласи: Без невоље нема богомоље! - а пошто је безброј невоља готово у свакодневном животу човека, тешко је поверовати да се и неки окорели атеиста није помолио. Људи су се увек, кроз целу историју обраћали Богу (боговима) молитвом различито формулисаном и изговореном у разним религијама, али у основи са једним циљем: молбом Невидљивом за помоћ. Много је добрих књига написано о молитви, довољно је да поменемо у православном хришћанству књигу руског митрополита Антонија Блума - Школа за молитву.
Да ли молитва делује? Од кога или од чега зависи деловање молитве? Знали смо одавно да се неки суштински појмови-доживљаји, као што су: љубав, вера, нада, молитва, али и мржња, злоба, завист, не могу мерити нити тестирати. Дејство молитве је свакако зависно од јачине вере молитеља која је код сваког човека различита, али зависи и од изабраног часа када се одлучимо на молитву. Сазнали смо од самог Исуса Христа, апостола Павла и хришћанских светитеља да вера у молитви чини чуда. Молитва, ипак, де лује или не делује. У последњем случају, или провејава сумња у дејство молитве код молитеља, или оно Што је он (она) молио -не треба да се догоди. Обратимо зато пуну пажњу у молитви, за шта се молимо. али и за кога се молимо
Ко делује (када делује) у молитви, Бог, анђео- чувар, природа, случај, можда Јунгов „архетип спасиоца" присутан у сваком човеку (у несвесном), кога молитвом будимо, оживљавамо, терамо на делање. Ако већину телесних болести ми сами проузрокујемо (психосоматске болести), мора да у нама постоји и онај који лечи.
Пређимо са молитве на храну, такође суштинску потребу човека. Како се дешава да једна иста храна коју годинама уносимо - једном делује пријатно а други пут непријатно? Пошто смо на душевно-духовном терену, поставићемо себи слична питања као када смо расправљали о молитви". Свако је стекао искуство - а да ли га је знао да примени како треба? - да му у добром расположењу прија храна (и не само храна), док када је нерасположен (љути се,завидљив је, жалостан је) храна не прија, чак некад изазива и телесне тегобе (тако и настају најчешће телесие болести дигестивног система). Давнашња је поука, потврђена искуством да храну треба узимати у добром расположењу, при томе не читати при јелу новине, не гледати телевизију, не свађати се са брачним партнером, не гајити рђаве мисли и емоције, не препуштати се претерано бригама. Ми ћемо и тада храну појести, али она неће у организму извршити позитиван утицај на здравље чему је храна намењена. Можемо ли онда учити и нешто и научити из сопственог свакодневног искуства? Можемо, ако хоћемо. А зашто нећемо? Зато што не волимо довольно себе (још мање друге људе), зато што имамо несвесну потребу за самокажњавањем!
Биће довољно ако се осврнемо још само на лекове и њихово деловање. Људи су у свету све болеснији, из много разлога. Фармацеутска индустрија ради „пуном паром", и легално и илегално. Мало је људи средњих година данас у читавом свету (првенствено у западном свету) који не узимају никакве (ни биљне) лекове. Такви људи су за психотерапеуте далеко занимљивији и загонетнији од бројних других који троше много лекова.
Зашто један исти лек (или и други, нов лек) једном на човека делује повољно, други пут неповольно (штетно или уопште не делује)? Деловање лека - и ово се одавно знало - зависи једним делом, али значајним делом, од наше вере (поверења) у његово деловање. Експерименти са плацебом (таблета без садржаја) убедљиво су показали да је готово сваки човек сугестибилан и аутосугестибилан (и ова чињеница била је давно позната, а за многе људе и даље невероватна). Наравно да је значајно за деловање лека оно лице које лек препоручује (то је обично лекар, апотекар, коме такође ваља веровати!).
Зашто један исти лек (или и други, нов лек) једном на човека делује повољно, други пут неповольно (штетно или уопште не делује)? Деловање лека - и ово се одавно знало - зависи једним делом, али значајним делом, од наше вере (поверења) у његово деловање. Експерименти са плацебом (таблета без садржаја) убедљиво су показали да је готово сваки човек сугестибилан и аутосугестибилан (и ова чињеница била је давно позната, а за многе људе и даље невероватна). Наравно да је значајно за деловање лека оно лице које лек препоручује (то је обично лекар, апотекар, коме такође ваља веровати!).
Зашто један исти лек (или и други, нов лек) једном на човека делује повољно, други пут неповольно (штетно или уопште не делује)? Деловање лека - и ово се одавно знало - зависи једним делом, али значајним делом, од наше вере (поверења) у његово деловање. Експерименти са плацебом (таблета без садржаја) убедљиво су показали да је готово сваки човек сугестибилан и аутосугестибилан (и ова чињеница била је давно позната, а за многе људе и даље невероватна). Наравно да је значајно за деловање лека оно лице које лек препоручује (то је обично лекар, апотекар, коме такође ваља веровати!).
Плакање-дар божји
Могли бисмо, условно говорећи, разликовати три врсте плакања: физиолошко, психолошко и духовно. Физиолошко плакање изазвао је неки јачи физички бол, затим неко обољење, или старачка атрофија сузних жлезда. Психолошко плакање је најчешће и најпознатије. Човек плаче када га „боли душа", а за такав бол разлога има свакодневно. Неко близак је тешко болестан или је умро; увређени смо од стране другог, присуствујемо туђем болу и плакању; чули смо или и присуствовали некој природној катастрофи, или саобраћајној несрећи, и тако даље, и тако даље.
Најређе, а најплеменитије је - духовно плакање. То је плакање у коме учествује мање душа, а више дух. То може да буде плакање у цркви за време литургије, или плакање при слушању неке познате духовне музике (Бахове композиције, неке Бетовенове, или других великих, махом религиозних композитора). Човек може да проплаче и пред неком сликом великих сликара романике, барока, ренесансног, или и новијег доба (сетио сам се фра Анђелика у Фиренци, Леонарда, Микеланђела и много других, махом религиозних великана међу сликарима). Византијске и наше фреске у манастирима могу такође да изазову код духовно осетљивих и религиозних истинске сузе (довољно је сетити се Распећа у манастиру Студеница).
Вредно је сетити се Христових речи из проповеди на Гори: „Благо онима који плачу јер ће се утешити". Док и физиолошко и психолошко плакање могу да буду дуготрајни и често безутешни, духовно плакање, било из кога разлога, појачава нашу веру и наду.
Посебно је важно духовно плакање због сопствених грехова (а тек плакање због грехова других!). Овакво плакање као да обухвата оно психолошко плакање, чак некад и физиолошко. Препознати сопствени грех, који је човек чинио или и даље чини, може бити, у искрености тако снажно доживљено да су збила сва три вида плакања присутна у једном једином виду - духовном.
Духовне сузе једине су које чисте човека, чине га бољим, а онда помажу другим људима да и они постану бољи.
Преподобни отац Јустин Поповић, у дивној књижици „Еванђелска блаженства" (манастир Ћелије, 2000, и касније, поновљена издања) пише: ,,У овом тужном и сетном свету, дар суза је најдирљивији и најдивнији дар. Плакање над тужном тајном светова - дато је само изабранима. А кроз најизабраније - проплакала је сва твар".
Неопходно је у овоме кратком чланку додирнути тужну чињеницу феномена плакања у дуговечном патријархату. У овоме збиља дугом периоду времена (давно пре Христовог времена), плакање као да је било дозвољено само женама. Ако је патријархат почео са култом хероја, било је и остало до данас, у остацима патријархалног живота у свету (делимично и на Балкану), да мушкарац не треба, чак не сме да плаче. Мушкарци морају да буду увек јаки, издржљи ви, пример за углед свима. Мужеви који заплачу пред другима подругљиво су проглашавани - женама. Само су жене могле, хтеле, смеле да плачу; некад им ништа друго није ни остало пред насилношћу и грубошћу ,,јачег пола". Овакав однос према плакању мушкарца и жене (и жене мајке) одређивао је у патријархату и модел васпитања (сина или кћери).
Колико је оваква позната и распрострањена појава у патријархалном друштву у супротности са хришћанством! А зар се патријархално време није поносило и сматрало себе - хришћанским друштвом? Откад постоји хришћанство (две хиљаде година), ис- тицана је од стране теолога и свештеника врлина, дар плакања (још једном подсећање на Христове речи у Јеванђељима!). Да ли је било уопште од првог века хришћанства до данас неког светитеља а колико је било непознатих, неоткривених хришћанских светитеља у обичном народу! - који није плакао и над својим гресима и над гресима свих људи у свету.
Када сам једном приликом доласка у Свету Гору, у једном грчком манастиру спазио једног тужног старог калуђера, упитао сам га (преко преводиоца) да ли је и зашто стварно тужан. Одговорио ми је: ,,Тужан сам јер већ две године нисам плакао, Бог ме напустио".
Када сам једном приликом доласка у Свету Гору, у једном грчком манастиру спазио једног тужног старог калуђера, упитао сам га (преко преводиоца) да ли је и зашто стварно тужан. Одговорио ми је: ,,Тужан сам јер већ две године нисам плакао, Бог ме напустио".
Да ли је наступило време, или тек наступа, краја доба патријархата у свету, и да ли почиње да се мења и однос мушког пола према плакању? Мислим да је такво ново време почело, и поред привидне или стварне кризе хришћанства у западном свету. Зар хришћанство треба да буде у кризи да би се нормална, оздрављујућа, природна потреба и мушкарца и жене да плачу - остварила?
Зашто је хришћаство од свога постојања противречно
Требало би да покажете и докажете да је оно уистину такво, или да ја прихватим ову Вашу претпоставку као тачну. Да ли је хришћанство природна или противприродна религија? Ово питање, које сматрам битним, није моје лично питање, а није ни ново. Мора бити да је неко од учених грчких философа подсмевајући се, поставио овакво или слично питање апостолу Павлу, слушајући га како проповеда на Ареопагу, брду крај Акрополиса у Атини, о васкрслом Исусу Христу. Стекавши оваквим проповедима само мали број присталица међу ученим Грцима, један од најученијих јеврејских фарисеја, Савле, поставши чудесним преображајем на путу за Дамаск – Павле, схватио је зашто се Исус Христос, у своме обраћању народу, клонио Фарисеја и садукеја, бирајући своје ученике међу простим рибарима и цариницима. Отуд ће за „природност“ или „неприродност“ хришћанства, остати за сва времена, као неки стални „камен спотицања“, речи апостола Павла у I Посланици Коринћанима (1, 22-23): „Јер и Јевреји знаке ишту, а Грци премудрости траже. А ми проповедамо Христа разапета, Јеврејима дакле саблазан, а Грцима безумље“, као и оне друге, сличне по силини изазова просечној људској памети: „Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповјед наша, па празна и вјера ваша“ (I Посланица Коринћанима, 15, 13, 14).
Тако је са хришћанством и нашим сиромашним разумом било пре две хиљаде година и тако је остало и после две хиљаде година! Неки међу нама, попут Јевреја, „знаке ишту“; ако смо пак остали пагани, онда очекујемо и тражимо чуда магије. Други, ученији и много ученији, попут некадашњих Грка „премудрости траже“, философију, науку и свакојаке друге интелектуалне спекулације, не би ли се приближили вери и веровању (или се од ње сасвим удаљили). Шта је „природније“ од оваквог понашања западноевропског човека у току две хиљаде година! Једни траже чуда, други доказе, трећи су се уморили од сваке религије, па су постали агностици или атеисти. Таквих као да данас, на крају другог миленијума, највише има.
Да се вратимо на наше почетно, важно питање да ли је хришћанска религија природна или неприродна? Одговор, у први мах, не изгледа тежак, а чини се, није ни нетачан. Ако је човек, наиме, природно биће – природно, у смислу како разумеју његов развој сви материјалистички научници и еволуционисти, као и атеистички философи, онда је хришћанство, или, тачније, јудеохришћанство, оно које учи о Богу који је створио свет „ни из чега“ и човека, „по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их“, затим учење о паду човековом у грех због непослушности Богу, па све до Христових заповести о праштању непријатељу, одрицања од себе и вере у васкрсење мртвих – апсолутно неприродна религија. Човеку рођеном у хришћанском свету остаје онда: доживотно мучење да поверује у Христа, иако му се разум тој вери жестоко противи; да сасвим престане да верује, или да се обрати некој другој религији, мање „неприродној“, исламу или некој азијској религији (учење о карми и реинкарнацији у хиндуизму и будизму задовољава, донекле, просечан људски интелект).
Хришћанство је, с друге стране, природна религија за све оне безазлене, чиста срца, мало окаљане грехом („заслугом“ личном, добрих и верујућих родитеља, повољних спољашњих прилика у којима су расли и живели), али и за оне интелектуалце међу философима, научницима и уметницима, који су прошли кроз лавиринт „индивидуационог процеса“ и имали среће, да помоћу Аријадниног конца (Анимуса или Аниме, љубљене жене или мужа, пречисте Деве Марије) изађу из лавиринта и пођу путем обожења; за неке попут Тертулијана, уз „sacrificium intellectus“, али други, „природнији“, који мире ум и веру, примивши новозаветног Христа, у целини онаквог каквог су нам Јеванђеља представила, попут Августина.
Ево, како на крају одговора на Ваше питање примећујем да Вам моји одговори „иду на руку“. Можда је хришћанство, збиља, противречна религија. Зар нису, заправо, у вечном спору, па и жестокој свађи некад, дух и душа, душа и тело, нагони и дух, мушкарац и жена (и „мушко“ и „женско“ у нама самима), и даље, свесно и несвесно, свесно и надсвесно, вера и сумња, живот и смрт? Многошта, једном речи, у нашем је животу антиномично, нажалост некад и противречно.27 Није ли у томе, међутим, сва стравична и величанствена динамика живота, и није ли хришћанство, као ниједна друга религија света, истакла понајвише ову динамику, тражећи од човека да на трагизам смрти одговори слободним избором вере и наде у васкрслог Христа!
Зашто је људима тешко да воле?
Није претерано сматрати да је највећа несрећа за људе и ову планету на којој они живе - каткад потпуна, каткад делимична неспособност једног великог броја људи да воле. Исто тако не изгледа ми нимало претерана мисао да се читаво човечанство и земља под њим одржавају пре свега захваљујући оним малобројним људима који су у стању да воле. Присећам се једне старе јеврејске легенде која каже да свет почива на тридесет шест праведника и да губитком само једног од њих патње света би постале тако тешке и сурове да би биле у стању да отрују и душу детета. Није ли се овај број праведника у свету већ почео да смањује?
Врло је вероватно да би многи људи били зачуђени када би чули да је само мали број људи заиста способан да воли. Проверавајући сами себе, упитали би се: зар нису пружили толико доказа своје љубави према родитељима, према својој деци, сиромашнијој родбини, зар нису давали прилоге унесрећенима, зар нису показали љубав према отаџбини онда када су је бранили?
Открића савремене психологије и психопатологије о суштини људске природе и скривеним потенцијалима који из несвесне психе делују и у основи управљају људским поступцима у приличној су мери одрекла човеку улепшану представу коју је о себи створио и за коју је веровао да је може трајно да одржи. Уосталом, довољно је поћи већ и од једноставног питања: откуд толико зла, несреће и неправде у свету када је већина људи уверена у исправност својих поступака, часност својих намера и искреност своје љубави?
Требало би, наравно, пре свега дефинисати појам љубави, што није једноставно. Избегавајући да одемо у крајност па да љубав подижемо на недоступан престо, „чисте, идеалне, платонске љубави“, или да љубав сведемо на лепши израз за задовољавање основних нагонских потреба, или само на „маскирану себичност“, биће довољно да се послужимо речима управо једног врсног психоаналитичара какав је био Ото Фенихел: „О љубави се може говорити тек кад размишљање о објекту достигне толики степен да је властито задовољење немогућно ако се и објект не задовољи.“ Ако ове Фенихелове речи не схватимо дословно, онда смо на добром путу да стварно разумемо појам љубави. И тада нам љубав неће више изгледати као тренутак инспирације или случајна спонтаност изливања осећања, већ као задатак и труд.
Не улазећи у сложено порекло наше потребе за љубављу, и то не само потребе да се прими љубав од других, већ и оне значајније, иако изведене и секундарне, да се љубав другима пружи (и то без свесног или чешће несвесног очекивања да ће она бити узвраћена или било на који начин и када „наплаћена“), желимо овде да изнесемо најчешће разлоге због чега људи нису у стању да воле, или, као што смо то у наслову истакли, тешко могу да воле. Тешкоћама вољења прилазимо искључиво као дијагностичари и сагледавамо их само са психолошких позиција, свесно се ограђујући да будемо и терапеути, или да овај проблем осмотримо и са неких других, сигурно значајних и оправданих становишта.
1) Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или - на други начин речено - колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета. Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.
2) Људима је тешко да воле, јер су љубав од родитеља доживели помешану са мржњом, грубошћу и суровошћу. Треба најпре рашчистити са илузијама да постоји неки човек (значи и родитељ) који би био у стању да гаји према било коме чисту љубав, и то у неком замишљеном, непрекинутом току. Човек је у дубини свога бића амбивалентан, склон да воли и мрзи једну исту особу или ствар. Није било мало примера у животу, нарочито у односима родитељ-деца или у љубавним односима, да се нека „велика љубав“ претвори у дивљу мржњу, али и обратно, мада ређе, да је мржња преточена у љубав. Управо због ове превртљивости људске природе, која долази од иманентне присутности „доброг“ и „злог“ у човеку (коју је хришћанска култура Запада јаче доживела и истакла од оне азијске на Истоку), дете рано доживи, готово бих рекао на архетипски начин, овај дуализам и рано стекне велику несигурност с обзиром на однос према љубави.
Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.
3) „Љуби ближњег свога као самог себе“ - каже стара мудрост. Један од врло значајних разлога зашто људи не воле или тешко заволе другог је у томе што не воле сами себе. Већ смо раније писали о распрострањеној заблуди да људи у највећем броју воле себе. Истина је обрнута. Познати француски писац Монтерлан с правом је писао: „Убеђен сам да је највећи непријатељ човеков у њему самом“. Зашто је то тако?
Заиста, када се боље загледамо у људе из наше околине, запазићемо да многи не воле себе свесно, још чешће несвесно. Разлози за овакво дубоко одбијање прихватања себе многобројни су. Да поменемо само неке: разочарање које су једном приредили својим родитељима рушећи им слику коју су ови измислили о својој деци, деловало је депресивно пре свега на њих саме; доживљено разочарање у идеализирану слику, физичку или психичку, коју су о себи људи створили, а која никако није у стању да се уклопи у реалност. Људи, другим речима, не воле себе зато што су се у животу показали онаквим какве себе нису замислили, или како их други нису замислили.
Највећи број људи, затим, воли себе нарцисоидно. Ако је волети себе нарцисоидно, каткад, довољно неком новом Нарцису, оваква љубав се показује као велика препрека и њему самом за односе са другим људима, посебно у односима других људи према њему. Познато нам је да овакав тип људи тешко може да заволи зато што су имали родитеље који су им поклањали претерано много пажње; зато што су доживели страх, реалан или умишљен, да их родитељи нису довољно волели или зато што су и сами имали нарцистичке родитеље. Исход у свим случајевима исти је: појачана љубав према себи. Себичност оваквих људи последица је недовољне индивидуације, немања прилике да се постане индивидуа. Треба овом приликом напоменути да у току „индивидуационог процеса“ постоји једна фаза када је себичност нормална појава, јер је појачано бављење собом и појачана наклоност према себи израз борбе за самосталност и независност, борба за своје Ја. Нажалост, ова фаза код многих траје читав живот.
4) Вештачки одељујући еротику од сексуалитета, због погрешне или претеране идентификације у детињству, најчешће са родитељима супротног пола, одрасли човек је у еротично-сексуалном расцепу, па или „воли“ партнера, при чему је у интимним односима импотентан, односно фригидан, или „не воли“ партнера, при чему је са њим сексуално успешан. Није тешко у оваквом расцепу препознати трагове неразрешеног Едиповог комплекса.
Као што смо већ нагласили, све поменуте и многе непоменуте варијације теме „не моћи волети“ имају корен у грешкама васпитања у раном детињству. Морамо признати да нам се чини као да се неке од ових грешака, које су изгледа неизбежне, „лепе“ за поједине црте људског карактера у којима има нешто од „примордијалне природе“, нечега што је урођено. На срећу, све психолошке и психопатолошке шеме, па и ова изложена, живот често демантује и превазилази, иако се један добар део човечанства влада по њима. Довољно је, ипак, знати да се љубав, као и све што је скупоцено и крхко у нама, мора неговати и гајити. Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и - опраштати му. Није, додуше, лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.